Жврљотине, кратки роман

Лејди и нови шешир. Снимак Б. В, јул 2018

(…)

Овај роман није за читање јер је само једна моја успомена. Успео сам, успео сам први пут! Нећу тај рукопис показати ником. Ни мојим пријатељима из Студентског града, ни Фур., јер немам поверења у њега. Ни Данилушки, јер њега више занимају курве и курвање, него литература, кратки роман. Ни Гуш. Ни професорки из Раброва, ни њеном дечку, потајном писцу. Како сам написао свој прави први роман? Нећете веровати : шврљао сам нешто на папириће и то скупљао као што неки скупљају поштанске марке. Кад су ми џепови постали набијени од тих папирића, тј. жврљотина, ето Романа! Радо бих га преписао од речи до речи у посебну свеску и фотокопирао је у стотинак примерака, и то послао свима онима које сам некада познавао.Нека читају.

     Дошао сам до сећања, које је бежало испред мене, као гуштери са путањице у жбуње. А онда је сећање искрсавало преда мном – на дохват руке. Као звук возила која пројуре повремено. Нисам му постављао замке, као штиглицима и детињству. Не, жврљао сам, кад год искрсне, хипнотисао га и бацао на папир. Дошло је сећање, као што  долази сласт и сазревање у гроздове. Виноград под прозором моје бивше собе, јер ја све ово пишем по повратку са одлужења војног рока у Црној Гори у родном дому. Пустили су ме неколико дана раније и ја сам одлетео право у Загреб да пронађем… наставак једног романа. Узалудно путовање: нисам нашао ни ту девојку рибоусту, ни наставак романа, јер роман није био у Загребу, ни у тој девојци, већ у мени, на оним папирићима, у жврљотинама.Сад треба рећи истину: нисам успевао да наставим започети роман раније, јер сам подцењивао жврљотине, сећања су била далеко, иако су била у мени, близу. Када ћемо престати да једемо из конзерви? Када ћемо престати да пушимо цигарету за цигаретом? Сетио сам се утиска када сам повукао први дим, када сам појео прву паштету.Сличан утисак одвратности  и гађења осетио сам када сам на сеоском путу нагазио на вруће свињско говно! Да, сад сасм сасвим сигуран да ово не желим да пошаљем ником. Јер могу да замислим каква би лица направили да ово некад прочитају они које сам добро запамтио – онај момак из Пожаревца, син учитеља, који ме је научио пецању кленова и скобаља, беовица и кркуша. Или поп Живорад Ђорђевић и његова ћерка – „Дида“. Нити моје сестре Лалица и Љуба. Нити трговац чика Миланће звани Брка, и његова жена Наталија, моји добротвори. Нити професори Петар Бркић и Љубиша Вулић. Нити момци из мог разреда (гимназија; Шића, Драган М, Иван Ћурка). Ни колеге са студија Нешић, Марко, Жути Мрав, Н. Петровић, К. Волић, Г Катић, Д. Жижић.. С. Пеј., Јоца Стојанвић. Ниоти онај што је написао – Неко је закорачио у олују.

      Ја сам закорачио у – Роман, о коме су многи сањали да ће га написати, а ја га нажврљао на цедуљицама.

      Ево улазим све дубље, јер су ми џепови пуни жврљотина, морског песка, и песка са печких и дринских спрудова, Мачве и Хомоља, вашара и лавиринта једне немогуће љубави, која ме вуче као левак матице све дубље, до једног света и трагедије која није за читање….

 

______________

Снимљено јула 2018,

                     = извор : из једне забелешке из 1977. године, август месец, која је почињала овим редовима: А како изгледа када те се неко сети сасвим касно? – Ето, о томе сам хтео да напишем роман, само о томе, а нисам могао! Ето о том мом кратком антироману бих хтео нешто да кажем – недвосмислено. Можда сам током протеклих месеци  и свега оног што се догодило од укрцавања на ферибот у Задру, и после до Дубровника, Титограда, касарне у Тузи, Загреба и Београда, скупио довољно храбрости и довољно поразмислио о свему, да кажем што шта о тим везама тајанственим и дубоким којима сам испреплетан?Увиђам, можда одоцнело, да сам оболео од неког гњилог мира, да сам инфициран и уловљен  у праву мрежу кукавичких компромиса. О не, ми смо сувише самоуверени, и не познајемо живот, и ништа у њему нисмо одвезали што је већ завезано и запетљано. Ми смо испуњени неком суморном храброшћу, али шта ми знамо о истини? Апсурд нас је испунио баластом, можда смо толико умртвљени да и не живимо, наркотизирани заправо. Умро сам. Можда следеће редове не пишем ја, него вампир?

 

    ЛеЗ 0015806

Advertisements