време зиме и зимских тешкоћа

АРАНЂЕЛОВДАН – СВЕТИ АРХАНЂЕЛ МИХАИЛО (8. новембар), по бројности свечара на другом месту слава код Срба, иза Никољдана. Овај дан установљен је као празник Арханђела Михаила у време Силвестера I Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (†326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Арханђелу Михаилу. Арханђел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске. Кад је ђаво, Луцифер, отпао од Бога и са собом повукао један број Анђела, први му се успешно успротивио. Сабрао је преостале акфеле, организовао их на принципу једномислија, једнодушности, љубави, као и на апсолутној послушности нижих чинова према вишим и светој вољи Божијој. (….)
Друга народна прича везана је за другу дужност Арханђелову. Верује се да он мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја. У следећој причи показују се и неке људске особине светитеља. Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу чинио је он и добрих дела; одлазио је у цркву на Велики петак, редовно славио Светог Јована, а једном, после успешне партије карата, и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега Св. Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу: „Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас!“ Застаде Св. Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је Арханђел стављао грехе и добра дела поново на тас – уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Михаило поче да мери, кад сад претегнуше добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколеба, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду, како је вероватно погрешио од умора, узе златнике, а Десимиру даде брвно и он прође у Рај. Касније када је Бог за то дознао смени Михаила са те дужности и постави Арханђела Гаврила да мери душе. Православље

Све издајице, грешни и бежчасни, нек помисле понекад на време зиме и зимских тешкоћа и војводу небеских анђела, Арханђела Михаила. Поготову, нек на овог свеца помишљају, и они који га славе и не славе, ако никад пре, а оно кад наврше шесту деценију живота.

Нека се тога сете и данашњи књижевници и фарисеји, припадници разних књижевних фела и секти, а посебно – књижевни критичари. Плаћеници режима, и војници једноумља. Нека узму у обзир предање и легенде, и веровања наших баба. Арханђел Михаило прочуо се, као војвода небеских сила, у време када је Луцифер отпао од Бога са једним бројем анђела, по првој својој дужности, небеског војника и победника – одметнутих, издајника Бога и непоменика.

Другу важну дужност, Арханђел је обављао – дужност цариника, („мери душе, па коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај проналази пут до Раја“). И то је потрајало, како предање вели, до оног Десимира из приче, и до узимања златника. Ни врховни Арханђел није био имун на златнике; тј. само је једном зажмурио. И Бог, сазнавши за то, ослободио га је те дужности, и пренео је на анђела благовесника Гаврила.

Издајице и бешчасни су, ако гледамо из овог угла, прво издајице Бога и анђела, а затим и човека. Пријатеља, својте, фамилије, порекла и отаџбине. И оне небеске и земаљске.

Дешава се. Не само у нашем народу. Има тога и у другим народима. Изда пријатељ пријатеља, добротвора, учитеља, идеал, веру, изда – за ситну корист, или због неке пизме, предрасуде, или из убеђења који му је у главу утулио сам непоменик.

Сетите се због чега је Јуда издао Христа. Колико се тога изменило од онда до данас? И због чега данас човек издаје – без обзира шта је по занимању, писац, жандар, учитељ, новинар, хармоникаш или виолиниста, чиновник или уредник, политичар, преводилац, професор универзитетски, адвокат или банкар, пилот или чобанин – издаја је, верује обичан народ грех, велики; може ли се окајати?

Тамо где цветају корупција, мртво море и криминал, опустошење друштва, издајицама и бешчаснима је као жабама у бари. Тамо се издајство и бешчашће не разматрају, не спомињу, јер су роба и монета. То је зимско доба једне заједнице, једне области или краја, једног света. Тамо где се број сиромашних и просјака увећава из дана у ноћ, треба бити обзирнији, и помагати, јер свакоме може да се догоди да стигне до просјачког штапа. Арханђел Михаило је то знао, и бап у новембру када почиње зима и зимске тешкоће преоблачио се у просјака и лутао светом. Ако вам покуца на врата просјак, отворите, уделите; не знате ко је и како је доспео на само дно живота. А можда је то баш преобучени Војвода небеске војске, небеских сила…

Цурик, издајице!