Александар Лукић:
ТРЕЋИ МИЛЕНИЈУМ ЗА ПОЧЕТНИКЕ –
ГЛОБАЛНИ ТОТАЛНИ ЛОГОР
(Миодраг Мајић: РУДНИК, роман, 284. стр. Вулкан издаваштво, Београд, 2022. године, 14. издање) –
Доминантан ток ткива романа Рудник, аутора Миодрага Мајића чини прича главног јунака романа Богдана Бањца, штићеника санаторијума, илити казамата за “особе са оштећеним умом” у Јаругама, у који је главни јунак доспео због “злочина који никад није процесуиран”. Током заточеништва, лечења и испитивања Богдан Бањац ће вољно-невољно причати своју исповест “истину о епохи и стварности коју је проживео”, одбијајући да буде “преумљен и преображен” од стране доктора Анастаса Левија задуженог у ту сврху за његов случај. Сваку реч Богдан Бањац казиваће у диктафон доктора Левија, те ће своју причу-исповест, “језовиту до бола, замршену стравом и ужасом епохе” сведочити монолошким тоном у првом лицу једнине, “од почетка”, како је то од њега тражио доктор Леви да учини. Роман – ове исповести, чине четири поглавља. Прво поглавље романа, аутор је крстио поднасловом Искушење, друго поглавље поднасловом Круг, треће поглавље Процес, четврто, уједно и завршно поглавље романа поднасловом: Молитва. Роман Рудник почиње реченицом – главног јунака Богдана Бањца: “Званично ништа од овога што намеравам да испричам није истина.” Али, да ли је баш тако? Прича ће, ипак, бити испричана. Без обзира како ће и где завршити, и у коју сврху, прича ће носити печат истине, и аутентичност коју јој је удахнуо Богдан Бањац. Без обзира да ли је та прича плод измишљотина главног јунака, плод његових повремених илузија и фантазмагорија, халуцинација, упитаности над сновима и јави, историји, и разисторији, или плод душевне болести јунака, она дешифрује “термидорску димензију, убој и ишчашеност стварности којој припадамо”. Чињеница да главни јунак причу казује у санаторијуму “далеко од узуса нормалног живота, окружен правилима казамата, савременог медицинског логора”, у ванредним околностима пред доктором Анастасом Левијем, наводи на размишљање да Истина може врло често постати “конструкт”, релативизована престава прилагођена свести широким народним масама, у одређеним друштвено историјским околностима, и да таква може бити предмет злоупотребе од стране владајућих елита, корпорација, и иних сатрапа, који доводе до апсурда људску цивилизацију, постојање и опстанак живих бића, живот читавих људски заједница и појединаца. Истина у ауторитарним друштвима постаје плод друштвеног договора, тих истих отуђених и разуларених елита, корпорација, мафије, све у циљу остваривања егоистичних интереса, интереса грамзивих умова за влашћу, неограниченом вољом и моћи, капиталом, који се истичу својим непојамним неморалом, одсуством страха за учињена недела и безбожништво, устројена на макијавелистичкој максими, по којој “циљ оправдава средства”, супротно здравом разуму нормалног човека. Доказ? Треба ли опипљивији доказ, од времена у коме смо се данас обрели? Србија 2023. године. Но? За сумњичаве поменимо XX век, најгори међу свим вековима у људској цивилизацији. Гулаг, Матхаузен, Аушвиц, Биркенау, Јасеновац, Пасја гробља, Бездане јаме, као и друге знане и незнане логоре у којима су уморени на најсвирепији начин милиони људских душа. Зар почетак трећег миленијума не демонстрира сурово сазнање да се никакве поуке из тих страшних злочина и догађања из логорских идустрија грозота двадесетог века нису потврдиле на добробит човечанству – човека. Пандемија болести Covid 19 је учинила поражавајућим и очигледнијим нашу немоћ, да се одупремо “митареном чудовишту”, те да се наша планета може претворити очас, изнова, у “машину за млевење меса”, глобални логор – тотални логор, у коме је свако од нас, да се не лажемо провео иза браве кућног дома одређено време свог живота, лишен слободе, а, Бога ми, лишен и Истине. Тема романа Рудник, аутора Миодрага Мајића, између осталог садржи у себи, дакле, и тај малопређашњи помињани дух логора, дух касарне, дух терора мањине над већином, као и тежњу освешћених појединaца за слободом. Непрестана борба добра и зла, потом свакодневна непоузданост и разузданост људских односа, разарање породица, разарање основа политичког устројства, државни терор без преседана,узурпација институција, а онда неизбежно проституисање српских фишкала, доктора, новинара, читавог система часника угледних професија у име једног човека, једне партије, упрегнутих да служе Вођи, ореолу диктаторске доктрине, или нечему што највише наликује коминтерновској пракси деловања и духу, замаскираном чудовишту огрнутом неолибералном пелерином: за рачун неке корпорације GMG, или, зашто не рећи, потребама субординарне тврђаве једне светске владе. Метафора наслова романа Рудник, укровљава, један застрашујући подробан инвентар о животу Богдана Бањца, и његове породице: Баби Зорки, деди Никши, оцу мајци те имовином наслеђеном у селу Лугови; односа мештана села Лугови, спрам главног јунака и обрнуто, до распетљавања односа између намештеника корпорације GMG Боде Хирша директора корпорације, као и Богдановог ментора адвоката Дејана Дена Константиновића, потом Диме експерта за компјутере, па несуђеног таста Новака Антића и његове ћерке Саре веренице Богдана Бањца, кује Бони, докторке Дуње, Луке, Томислава, Гвоздена, капетана Мариа, и свих осталих јунака ове “невероватне и тужне истине о…” – да се послужим речима великог колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса, из наслова једног од његових прослављених романа – обликовању Истине лица и наличја Рудника у Луговима. “Од почетка” – како већ рече у роману главном јунаку, доктор Анастас Леви, Богдан Бањац причаће о одрастању са бабом Зорком, после трагичне смрти родитеља у Атини, о скромном животу у неимаштини…, те стицању дипломе правног факултета. По сопственом карактеру и осећању свог бића, издвајао се од мнозине. У једном тренутку живота, кад су народи међусобне несугласице кренули да решавају, уместо кроз дијалог, на наопак начин кроз грађански рат, завршио је мобилисан на ратишту, чувајући заробљенике као стражар у некој кући, чија судбина беше окончана неславном смрћу у огњу. Онда ће захваљујући “тврдоглавој упорности” своје девојке Саре и наслеђу у Луговима преко ноћи, од преиспољног губитника, постати угледни адвокат корпорације GMG, успешан и имућан човек. Све се то десило, као да је била у питању режија некаквог позоришног комада. Таман кад је помислио – како живот има смисла у дочеканом спокоју и задовољству породичног живота и остварене професионалне каријере, ни слутио није каква се незасита грудва ваља ка њему; незаустављива као да клизи по лоју – банула је мрачна снага преокрета. Није имао куд. Унутарњи човек Богдана Бањца, унутарњи дух његов, бунио се против људске слабости, и људске несавршености настојећи да победи површност славе и новца. Трагедија је била неминовна.Није било помоћи. Удес није могао да се избегне. Живот Богдана Бањца од тог часа наступао је као незаустављив незапамћен поводањ. Морао је да се суочи са утварама и сабластима које су га опаком жестином опкољавале. Упознао је наше болесно друштво: корупцију на сваком кораку, опасности које се кезе и прете са сваког државног подеста, разорене државне институције, бешчашће новинара и усавршен медијски терор, лицемерје као одомаћен облик понашања, мафију произведену у сталеж, потом издају епских размера спроведену над читавом земљом, смакнућа неистомишљеника, хајдучију партијаша, брачну превару веренице Саре, сав тај покварени олош, “виши сталеж”, спреман да једе одреда децу зарад неутаживих апетита сопствених уста и гузице. Свакодневицу живота и деловања у располућеном друштву, чинило је бешчашће без преседана. Био је то потпун пораз већине. Идући трагом за предањем о легенди о постојању рудника у околини Лугова, месту својих предака, настојећи да докона истину о много чему, Богдан Бањац ће се сударити са пресном стварношћу, у коју га је усисала својим магнетизмом легенда о руднику. Постао је сведок, трагичних дешавања и догађаја који тамане на свој начин мештане села Лугови, далеко од очију јавности. Тоталитарна пракса пословања корпорације GMG за ископавање рудних богатстава – кобалта у руднику у Луговима, испречиће се на сваком месту, на сваком кораку у друштвеном организму и институцијама политичког система. Но, Богдан Бањац бира позицију јунака са маргине, јунака на страни слабијих, јунака сапатника свим осталим знаним и незнаним несрећницима овог “невеселог романа”. Легенда о Руднику претумбаће живот Богдана Бањца наглавачке. Локацију рудника, по предању из легенде о руднику Богдан Бањац, откриће непогрешиво, као и стварну суштину постојања рудника. То није био рудник за ископавање руде и минерала у оном смислу и значењу које подразумева класично поимање рудника у традиционалном смислу те речи, већ је то био географски детерминисан простор: бодљикавом жицом ограђен ЛОГОР СТРАВЕ обезбеђен стражарима и дресираним псима, логор страве обезбеђен наоружаном силом државне армаде. Богдан Бањац се пробио у само средиште логора, у дубоку земљану јаму рудника, коју подупиру раличити нивои и тунели, сазидани зидовима од лешева људских створења: мале дечице, младића и девојака, војника, ратара, пастира, и Бог те питај, кога све не, стараца до данашњих дана. Логор страве надилази здрав људски разум, надилази сазнања о свим досадашњим организованим мучилиштима – логорима XX века, јер је по страхоти недела, у основи устоличен као једна дубока јама људског пораза у дубини земље, где завршавају лешеви уморених несрећника, опонената “митареног чудовишта”. Логор страве по свему судећи устоличен је од старине и претрајао је до данас као континуирано зло “које траје од памтивека” – зло уперено против човечности и постојања човека. Побуна је природно стање духа у животу човека. Не треба то сметнути са ума! Верујући и нормалан човек ће у борби Христа са Антихристом, одабрати једину страну – страну сина божијег. Страну молитве – Христове молитве! Колико у човеку има од богочовечанског реализма? Човек мора упознати демоне и пакао сопствене душе. Што пре то учини, то је боље по његову душу. Разговор са Богом (ма шта трубили, људи рационалног духа, атеисти, агресивни позитивисти, неиспаване и умишљене домаћице марксизма), је могућ. Могућ ако се човек духовно определи и узвиси до непомућене Истине, светлости и вечности. У свемиру, у васиони постоји савршен склад. У васиони и свемиру постоји универзална правда – правда која достиже до сваког човека. Човек је рођен по лику и подобију Божијем – да негује и да шири љубав према свему створеном. Ко то не разуме, нека се томе учи. Богдан Бањац главни јунак романа Рудник, аутора Миодрага Мајића, изложен је без устезања јеки и каменолому друштвених антагонизама, нескривеној болести друштва, стешњен плочама епохе и стварности “митареног чудовишта” суочио се са сопственим несавршенством и немоћи да реагује у одбрани заточеника као стражар у гротлу грађанског рата, кад је морао то да учини, суочио се са крхотином и слабошћу свог бића пред одговорношћу за смрт блиског пријатеља капетана Мариа. Видео је свој пораз и страшну истину властитог пораза. За једног човека довољно, обелоданио је истину и спасио душу. Јесте ли чули да је ко шта учинио слично? А ви? Шта сте ви учинили, умете ли рећи? За Истину никад није касно. Не либите се пријатељи. Истина ће наћи пут себи, и пробити као извор чисте воде, из неочекиваног правца. На крају ваља рећи да је отац ове повести – “свезнајући приповедач”, аутор, судија Миодраг Мајић, проговорио на себи својствен начин о једној теми, коју већина тзв. “великих и гласовитих” савремених српских писаца “обилази као киша око Крагујевца”. Тоталитарна друштва, пре или касније постају “тоталитарни удав” који гута све пред собом. Живо и мртво, видљиво и невидљиво, прошлост и будућност. Страх од тог “митареног чудовишта” може бити делимичан одговор о улози и кукавичлуку савремених српских писаца, код нас, као и одговорности елита у једном друштву. Уме ли ко од нас јасно и гласно одговорити, докле ћемо опстајавати у ћутњи? Или, не дај Боже, шта нас то тера да трпимо и саучествујемо у непочинствима глобалног тоталног логора. Вреди да подсетим, за одговор на ова питања нема се времена напретек.
Пожаревaц, 19.01. 2023. године
Видети више: ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „РУДНИК“ МИОДРАГА МАЈИЋА
ДЕМОКРАТИЈА 