КРАЈ АВГУСТА, СЕПТЕМБАР, ОКТОБАР… (1971)
( Из Свеске Инв. бр. 3 ; 30. август – 10. октобар 1971)
Бела Тукадруз
У овој СВЕСЦИ (200 стр.) има читавог брда цитата, новинских чланака, дневничких забелешки, стихова – необјављених, забележених углавном у родном месту, и почетком јесени у Београду. Има и писама које су ми писали, и копија писама мојих одговора. На корицама Свеске су три цитата : Бити ил не бити питање је сад, из Хамлета (Шекспир), и два става М. Селимовића : Само нека ме нико кроз умјетност не води за уво… и : Зашто писца објашњавати?Зар није довољно да га прихватимо, или одбацимо?
На првој страни Свеске је савет Бодлера (преписан мојом руком) : Што се више ради, и више се има воље за рад… Ради ш е с т дана без п р е к и д а…
И три моје песме : “ Септембар 1971 „,“ЦИГАНКА СВА У ЗЕЛЕНОМ“ , и „Против смрти“. Прва песма се завршава стиховима : Уместо прошлости, стајаће брана : нећеш моћи / да се вратиш под старе врбе, старог неба. / Стајаћеш на раскрсницама, без помоћи, / избезумљена и ничија ; али – тако ти и треба!…
Љубавна песма, необјављена. Она којој је посвећена, има име и презиме. Имала је и телесну и душевну лепоту ; радо бих објавио ( са њеном дозволом, јер је жива) једну од њених фотографија. Због такве лепоте, не завиде само обични људи, већ и уметници. Међутим, ту фотографију ми је украла нека од оних љубоморних жена, пре неколико година. Надам се још увек да је није уништила, у наступу беса, већ да ју је проследила неком од оних фантомских штабова, какви увек постоје (за компромитацију). Јер читавим светом влада ужасна хипокризија.У песми „Против смрти“ ( сонету), прва терцина гласи : О песме, песме! Три живота је мало / да кажем оно што треба да се каже. / А најмање један, да кажем остало… Подстицај за песму о Циганки, дошао је од једног од многих призора на великом кучевском вашару, баш тога лета 1971. године :
Циганка, сва у зеленом, у води,
лови сунчев сјај, и одраз сребрни.
Свежина брзака јој листовима годи.
Као сутон, златна папрат, срни.
Њене руке : о, преплануло злато!
Она их нежно бистром водом кваси.
Њено тело није тело, верћ црна ватра.
Ко ли је пали, а ко ли је гаси?
Груди имају бујност и мекоту мачке,
блиставу као седеф, руже или прво иње…
Ставио сам – тако је боље – три тачке,
и замишљао лепоту црне богиње…
(Септембар, 1971)
Улазио сам у свет – апсурдни свет, као младић, у свет о коме сам имао илузије и извесна убеђења : свет, који је у једном есеју описао приближно Мартин Еслин : „Изгубљене илузије и одбачена, некада снажна убеђења, доприносе стварању слике нашега доба. Друштвена и духовна гибања која су свет лишила смисла и значења, многострука су и веома сложена. Многим интелигентним и осетљивим људима двадесети век је з а и с т а постао несхватљив и бесмислен. Некада необориве истине као да нису ни постојале, а све што је веома уверљиво уливало наду и оптимизам, срушено је. И – човек се изненада нашао лицем у лице са застрашујућим и нелогичним, једном речју – апсурдним светом“ („Апсурдност апсурда у савременој драми“ ; превод Д. Дрндић).
Писао сам из дана у ноћ стихове, које сам, понекад читао свом старом пријатељу М. Стојићевићу : не и мом рођаку Р. Пантићу, који је био пун себе, тип нарцисоидног уметника. Усудио сам се да понешто од стихова, из ове Свеске, пошаљем и ЛЕТОПИСУ МС.
“ Зеленик, септембра 1971. г.
Мирко!
Кад се будеш средио почетком школске године и са свим пословима око тога, буди добар па ми напиши чега има новог у Београду на пољу поезије, прозе, уметности, као и у твом властитом раду. Зар су се књижевне дискусије међу нама тотално прекинуле?! Додуше, ја берем кукуруз и возим трактор, али још увек се дружим са Беконом, Монтењем, Новалисом и Леонардом.
Био бих ти веома захвалан ако би ми послао било какав материјал који се тиче уметности уопште. Радим, наиме, на једном есеју из области уметности, па би ми све добродошло.
Р. В. Пантић “ (с. р.)
* ( На коверти, на печату : СКОПЈЕ, 6. IX 1971)
“ Лукић Мирко
Први булевар 155 / 10
11001 Београд
Ко зна које време, ко зна које место,
ко зна који човек.
Драги Мирко,
Одмах по доласку са одсуства твоје писмо ме је прво обрадовало. Ја волим дуга писма, и лепа, ти си ми такво написао. Ти си ми, између осталог написао, да се све више удаљујемо један од другога, а ја сам мислио да је обрнуто : даљина нас зближава, одсуства и путовања проветравају, све остаје у нама као унутрашња надградња, искуство. Ја се поново враћам у Београд, у јануару 1972. са другачијим намерама него пре, и у праву си кад кажеш да човек свој део пута мора прећи сам, јер, сами долазимо на овај свет, сами одлазимо, ко нам може помоћи? Али, без намере да ти ласкам, морам да ти кажем , то ме је уверио и наш последњи сусрет, да верујем у тебе као песника.
Ја се надам да ћемо у Београду бити заједно.
Поново, као пре, са још већим стрпљењем и знањем.
Хтео бих да ми напишеш коју реч о томе да ли си шта спремио за штампање, мислим на неку књигу. Да ли си још објављивао, о чему пишеш, купујеш ли књиге? Која је добра књига од последњих десетак које си прочитао, и све у вези читања и писања…
Пишем. То су забелешке о ономе што сам чуо, видео, доживео. Иначе, одавно скупљам све што си ми ти дао, то је сада код мене, у војсци, и с времена на време пишем о ономе што знам о теби, о сусретима, уопште све о теби, твојим писмима, и носим се мишљу, мада је за то рано, да напишем и књигу о теби… (…)
Поздрављам те.
Твој пријатељ и брат, Миркић “
*
„ЛЕТОПИС
Матице српске
Поштовани друже Лукићу,
мислили смо доиста шта да Вам одговоримо. Песме су Вам заиста талентоване ; нека младићска, младалачка распеваност у њима очигледна је, осећа се. Да сам их прочитао у неком студентском или омладинском часопису запамтио бих Вам име. У ЛЕТОПИСУ, међутим, стајале би неприкладно.
Пошто ми већ имамо доста поезије усвојене за објављивање, и пошто не бисмо могли да Вам ускоро објавимо, предлажем Вам да се јавите некад, касније. Имаћемо Вас у виду, као што бисмо желели да и Ви рачунате на нас.
9. IX 1971. За ЛЕТОПИС,
Петар Милосављевић „(с. р.)
*
Ова три писма, добио сам некако у исто време, исте недеље, када сам читао делове мемоара славног пијанисте Артура Рубинштајна. Мирко Стојићевић, из Кучева, писао ми је из Скопља, где је служио војни рок. Били смо пријатељи у средњој школи. Једна од девојака коју сам волео, оставила ме је због њега. А затим је убрзо и њега оставила због неког трећег. Студирао је права у Новом Саду, у време када сам био матурант кучевске гимназије. Опростио сам му истог пролећа 1969. године, када сам срео једну од најлепших девојака источне Србије. Нова љубав је потиснула стару, прву.
Када сам почео да студирам, мој имењак је прешао у Београд на студије, заједно са својом сестром. Правне науке нису биле за њега, као ни за мене, упркос амбицијама наших очева. Мирко је отишао на одслужење војног рока, са намером да се поново врати у Београд и настави студије на београдском Филозофском факултету.
Пантић, који је био веома даровит цртач и песник, и мој рођак по женској линији (по прабаби Грозди, родом из Зеленика), после средње школе, уписао је Вишу педагошку у Крагујевцу (смер за наставника српскохрватског језика), али је није завршио. Наговарао сам га да упише београдску Ликовну академију, маштао сам да будемо заједно у Београду ( Мирко, он и ја…) Међутим…
Судбина је удесила, сасвим другачије.
Ја сам то предосећао, крајем лета 1971. године.
Уредника Милосављевића нисам лично познавао, никада га касније нисам сусрео. Послушао сам га – јавио сам се ЛЕТОПИСУ, неких седмнаестак година после тога. Уредник је био пок. проф. Вученов – пустили су ме на „малу кашичицу“…
„Кад седим за својим писаћим столом, непрестано осећам на себи поглед два љутита ока – то су очи мога клавира које ме нетремице посматрају. А ако неким случајем седнем за клавир, мој писаћи сто сипа варнице на мене…“ Пише маестро Рубинштајн. Његова слава се родила у Мадриду. Рубинштајну су дали јединствено место међу светским пијанистима : увек су се лепо према њему односили : ово је важило како за краља Алфонса XIII, за краљицу, тако и за читав народ. Када би ушао у радњу да нешто купи, продавци би га одмах препознали и одбијали да приме новац…
Моја слава се родила, још док сам био деветнаестогодишњак, у варошици на златном Пеку. Она је била далеко од Рубинштајнове ; али ја нисам живео за славу. У Београду, тада, нисам имао пријатеља : виђао сам се са писцем М. Д., и Р. Л., која ће тек постати песник. Све друге земљаке сам избегавао, осим преводиоца Р. Марковића.
Недостајали су ми сусрети са М. Стојићевићем, Р. Пантићем . Мирко није уписао Филозофски, Пантић је дигао руке од Ликовне академије.Живот, судбина, одвукли су их на своје стране.
Тад сам почео да другујем са Аничићем (студирао је на Ликовној академији) и Нешићем ( Група за југословенске и светску књижевност Филолошког факултета у Београду). У ствари, Нешић је био неустрашив и независтан човек. Нисмо мислили исто о многим стварима, нарочито о идеолошким – уосталом, ја сам такву врсту разговора избегавао…Обојица су били изузетно снажне и независне личности. Они нису могли попунити ону празнину, која се ширила у бићу…Сваки човек има пријатеље. Пријатељства се потврђују и у добру и у злу. Пријатељства која отпадају с временом, као лишће са грана у јесен, никада то нису ни била.
Сада, после двадесет и осам година, не могу да им опростим (ово се не односи на Аничића), што нису наставили студије и завршили их, што нису развили онај потенцијал који су носили у себи. Не, нисам се одрекао никог од тих људи из младости, упркос свему. Не стидим се да поновим, ја сам у све њих веровао, волео их на братски начин. Аничић данас живи, као сликар, са својом породицом у Паризу; последњи пут смо се видели пре више од седам – осам година. Он зна моју београдску адресу, број телефона, али се после тога сусрета није јавио. Вероватно има разлога, што се не јавља ; ја сам спреман да их уважим, иако ми нису познати. С Пантићем се повремено чујем. . Прошле, 1997. године била је , у сопотској Библиотеци, изложба његових графика и цртежа _ РЕТРОСПЕКТИВА 1977 – 1997. ( „Значајн део опуса овог графичара, како из периода с краја шесдесетих тако и радова најновијег датума, надахнут је такође „аутобиографским“ хомољским мотивима (или још ближе из завичајног Зеленика), почев од минуциозних портрета његових укућана, потом свирача и Цигана искрај Кучева и златоносног Пека и свих оних лица „из албума старих фотографија“. Овом кругу радова припадају линорези с толико згуснуте светлости посвећени уметниковом давнашњем пријатељу Мирку Лукићу и његовом (…) роману „Дневник за Сенковића“. Ваљда ниједну другу књигу Звишки није илустровао с толико љубави и осећања…“ – М. ДИМИЋ : ВИВАК КОЈИ ЛЕБДИ. Ликовни свет Ратомира Звишког Пантића – Каталог изложбе )
Пантић је десетинама година радио у Сопоту као шеф рачуноводства у општинском ССРНЈ, где је живео и живи још увек. Научио је дактилографију, као ученик средње економске школе. Писао је стихове и приповетке. Лепо откуцане, доносио ми је укоричене рукописе, да их читам. Почетком седамдесетих. Ти стихови су били супротност Пантићевом кицошком изгледу. Понешто од тих стихова, препоручивао сам уредницима које сам познавао, и понешто је објављено. Пантић је био свестан свога дара ( „…Овде понављам како сам имао среће да ми Провиђење и радост живљења и радост стварања угради у моје кратко постојање. Овај дар учинио је да све појаве сматрам посебним а свет прихватим као велику тајну“, записао је својој бележници, 1975, фрагмент објављен у Каталогу РЕТРОСПЕКТИВЕ, 1997.), али је, како ми је сам говорио, дигао руке од писања… Пантић је волео понекада да „блефира“ ; али, ако је заиста, престао да пише, онда је сам пресудио своме дару…
Одлазак на робију седамдесетих, скоро дванаест година, предодредио је читав живот Мирка Стојићевића. Развео се; после изласка из затвора није могао да се запосли . Отац му је умеђувремену умро ; и он живи са мајком у Кучеву. Фонд књига у његовој библиотеци, остао је исти, као почетком седамдесетих. Да ли је шта могао да напише у затвору – ? Када му је било суђење у Окружном суду у Пожаревцу, ишао сам да присуствујем ; али суђење је одложено, јер је био попио неке пилуле које су му шкодиле… Путујући у завичај, свраћао сам у Миркову кућу, виђао га ; охрабривао га ; и он је увек обећавао да ће нешто написати… Међутим, изгледа да је био много вернији алкохолу него датим обећањима. И – шта се ту може? … Не, не одричем се својих давнашњих пријатеља ; њихов пораз ме чини тужним…
С ким песник да разговара (кад изгуби пријатеље)?
Свеска, која је преда мном, има наслов : ДИЈАЛОГ СА САМИМ СОБОМ. 30. VIII 1971.
То сам ја исписао, онда када сам имао 21 пуну годину! Шта то значи?
„Морепловац баца у критичном тренутку у воду океана запечћену боцу са својим именом и описом своје судбине. После много година, лутајући динама, ја је проналазим у песку, читам писмо, сазнајем датум догађаја, последњу жељу погинулог. Ја сам имао право да то учиним. Нисам отворио туђе писмо. Писмо запечаћено у боци адресовано је ономе ко га нађе. Нашао сам ја. Значи ја сам тај тајанствени адресат“ ( Осип Мандељштам : ШУМ ВРЕМЕНА, Просвета, Београд, 1966, стр. 254 – 255, есеј О сабеседнику ).
Руски песници симболисти су избегавали да – мучно и крајње савремено питање : С ким песник да разговара – поставе оштро.Симболисти су занемарили однос, који прати акт говора и сву пажњу обратили на акустику. Симболизам је бацио „звук у архитектуру душе и, са себи својственом самозаљубљеношћу“ следио је звук “ за његовим лутањима под сводовима туђе психе“. По Мандељштаму, песник “ симболиста није само музичар, он је и Страдиваријус, велики мајстор за прављење виолина, заузет израчунавањем пропорција „кутије“, психе слушалаца. У зависности од тих пропорција – удар гудала или добија раскошну пуноћу или звучи јадно и неуверљиво. Али, господо, музички комад постоји независно од тога ко га изводи, у којој сали и на каквој вилини! Зашто песник треба да буде толико обазрив и пажљив? Где је, најзад, тај лиферант живих виолина за потребе песника – слушалаца чија је психа једнака по вредности Страдиваријусовој шкољци? Не знамо, никада не знамо где су ти слушаоци… Франсоа Вијон је писао за париски олош из средине XV века, а ми данас налазимо у његовим стиховима живу лепоту “ ( исто, стр. 254).
Шта је поезија – ако није свест о својој истини?
Зар има лирике без дијалога? Али, какав је то – дијалог са самим собом?
Сабеседник је веома важан. Али, опет, какав сабеседник?
Сабеседник – духови мртвих и живих песника : Љермонтова, Рилкеа, Блока, Мандељштама, Пастернака, Одна, Попе ?
Моја прва збирка песама (Хомољски мотиви, 1969), написана је говорним језиком, језиком прилагођавања, језиком који од непријатељски расположених комадића ствара, нећу рећи мозаик, већ легуру. „Говорни језик увек проналази средњи, згодан пут“ , каже Мандељштам. До тога ја нисам дошао читајући Мандељштама, већ самостално. Нисам уводио у поезију словенштину и црквенословенски језик, не латинску библију, већ вулгату. Нисам био привидни новатор, саблазнитељ, који доводи у искушење поезију свога језика звуком и сликом туђег. У српском језику крије се само срспки језик. Нисам био столпник стила, песник чији се речник може свести на 500 речи.Слутио сам да реч не размножавају самогласници, већ сугласници. „Сугласници су семе и залога потомства језика“. Привлачио ме је прави народни говор. Не монашки говоре, литанија самогласника. Привлачио ме је идеал : величанствена домаћа српска поезија, која ће једном бити створена, и деловаће веома старомодно. Чиниће се да је безукусна зато што је бесмртна. Сањао сам о поезији која ће бити друкчија од владајућих токова, здрава, која ће имати укус као кумис после америчког млека у тетрапаку. И писао сам стихове, у овој свесци, који су махали рукама, посртали, који се чинило да су бунцања лудака, које је мало њих хтело да објави у својим листовима и часописима. Та поезија је долазила из једине трезвености, једине која се пробудила из свега што је успавано на свету.Искрсла је могућност да Аничић и ја станујемо заједно, на Новом Београду. Аничић се тако разликовао од Мирка и Пантића : није прочитао ни десети део од онога што су они већ стигли, али је поседовао ведрину и веру у оно што ради.
(“ Уторак, 14. септембар 1971. Бадовинци. (….) Драго ми је што ћемо становати заједно, јер ће нам то пуно користити. Идеје ћемо да размењујемо : идеје ће да шљаште, а ми ћемо само да пуцамо! И то рафално! Не слажем се, пријатељу, с тобом, да треба одложити оружје и сачекати неку бољу прилику. Пландовање и хладовина успављују човека.. Кад пуцамо, циљ нам увек бежи, али нас и води до других циљева…..Ако се плашиш да ће нам понестати муниција, хоћу рећи идеје, зато се не плаши! Сваког пролећа ниче нова трава, али не она прошлогодишња, већ млада и сочна…“ )
Растанак са мојим пријатељима из прве младости – Мирком и Пантићем, почињао је да буде предност. Растанак отире црте драгих пријатеља. Само тада се јави у човеку жеља да им каже оно важно што није могао када је владао њиховим обликом у свој његовој реалној пуноћи. Мандељштам је то дефинисао овако : “ укус саопштавања је обратно пропорционалан нашем реалном познавању сабеседника и управно пропорционалан тежњи да га заинтересујемо за себе. Не треба се бринути о акустици : она ће доћи сама. Пре о растојању. Досадно је дошаптавати се са суседом. Бескрајно је досадно сврдлати сопствену душу (Надсон). Али измењивати сигнале са Марсом – наравно не фантазирајући – задатак је достојан лирског песника“ ( исто, стр. 259).
Песме су као писма далеким пријатељима : оне увек имају адресата : онога ко пронађе боцу која је преживела бродолом, читаоца – потомка.
Адресат је тајанствени сабеседник. У тренутку када сам писао стихове, које сам писао, био је такав читалачки нараштај, који није био неспособан и савршено некомпетентан за поезију, али који је унаказивао песничко дело у свом видном свету. Било је у земљи у којој сам живео, исто као и у Русији у Мандељштамово време : „лакше је у Русији спровести електрификацију него научити све писмене читаоце да читају Пушкина онако како је написан, а не онако како захтевају њихове душевне потребе, и како им дозвољавају њихове умне способности“. Није постојала само чудовишна незахвалност према Ј. Дучићу, Р. Петровићу, М. Црњанском, М. Настасијевићу, Винаверу… Била је општа незахвалност, и према јучерашњим и текућим песницима, српским песницима заувек… Говорило се јавно да је књижевност, па и поезија, дужна да буде. Коме дужна? Народу који не уме да је поштује и чита? Сви повериоци поезије су лажни!
С ким песник да разговара? Са самим собом? Да, ја сам изабрао да водим дијалог са самим собом….
ЛеЗ 0004301
ДЕМОКРАТИЈА 