бела тукадруз, на југу србије, 2010, фотодокументација заветине
Трећа и Четврта Србија / Б. Тукадруз…
Када сам овај текст (знатно дужи у рукопису), читао једном од сарадника ч. Трећа Србија, слегао је раменима и рекао да га подсећа на речник неке официјелне Србије. А ја сам упитао: колико Србија има? Једна, две, три, четири, пет, десет? Доиста, колико Србија има? Она на земљи, она под земљом, она на небу? Јесења, зимска, црвена, црна, бела? Шарена? Загранична? Сарадник ми је предложио да погледам на интернету садржај емисије Пешчаник Б92 Трећа Србија, емитоване 12. маја 2006., цитирајући ми речи Г- ђе В. Пешић: “Идеологија нам је црква, а држава нам је Удба и то је оно што ми данас имамо. Па онда пише у Политици – ето, неко бира као своју политичку личност Милошевића, неко бира Зорана Ђинћића, свако према свом укусу, све су то наши. Ја мислим да ова блокада коју смо већ доживели, да она неће тако лако да оде, ми не знамо када ће Ложа да одлучи да испоручи Младића, кад ће се она смиловати на нас. Ови који су политичари су неодговорни и зато кажем, без обзира што то није моја омиљена странка, увек похвалим неког ко уради нешто добро. И ево, кажем, Лабус је добро урадио. Наша нада је да увек постоји неко ко ће неки чворић да крене да одврће.Ако је то сада Лабус и ако ће због тога можда да падне влада, нека буде Лабус, немам ништа против. Добро је ако би он завртео неки точак. Он је то сад покренуо, е сад, ко ће ту да улети, ко ће ту да помаже, е па, баш да видимо…”
Погледао сам наравно споменути разговор; преписао понешто у бележницу. Што је, најважније, схватио сам добронамерни приговор сарадника нашег часописа. Скратио свој дуги чланак. В. Пешић је у споменутој емисији изнела доста занимљивих ствари. На пример: “Јер ми немамо више газду, ви не можете да сматрате да је Коштуница газда. Можда он и јесте, али није важно, просто није важно, чак и ако кажу, ето, он одлучује и за кафе куварице, али нама се чини да он не одлучује. Можда ни Милошевић није баш о свему одлучивао како смо ми мислили, али није било важно, јер ми смо мислили да он о свему одлучује. Једном сам Коштуницу који није тај, описала преко слике оне мафиозо банде, где имате келнера као јединог који се види у сали. Е онда доће неки полицијски инспектор, па са келнером нешто поприча, тражи да га овај споји са оним тамо у трећој соби. А има и некаква друга соба, где стоје неки грозни ћелавци, орангутански онако изгледају, а у трећој соби, у некој великој фотељи седи тај главни и око њега сви онако наоружани. И сад тај успева да стигне до тог главног газде. Е, ја имам утисак да наша држава на тако нешто личи, мени Коштуница личи на тог што је келнер у првој соби. Он значи прима наруџбине, а ми не знамо ко седи у оној фотељи у трећој соби.Ја овако као мали Ђокица замишљам да у тој фотељи седи можда Јовица Станишић или шта ја знам, Аца Томић, није важно да ређам некаква имена. Значи, тај главни седи ту, а око њега су Брана Црнчевић и та сива групација, која од почетка вуче конце .Е сад, због тих у тој трећој соби нама се чини да ови у ресторану нису главни и одговорни за све. И онда зашто би нам се Коштуница обратио лично, ако је тачно да је он само у тој келнерској соби. Не,него онај тамо саопштава шта има преко Коштунице, а Коштуница чита написани текст.Ја препознајем да је ово о чему говоримо доста веродостојно и због тога што видите да постоји једна конструкција политике.
У часопису „Трећа Србија“ прештампао сам писма Милана Ваксмана, који је у своје време, пре свих нас забележио, ко је у ствари – творац синтагме „Трећа Србија“. Може се проверити…
ДЕМОКРАТИЈА 