ЗАВЕТИНЕ: Из Архива

Овде ћемо публиковати, с времена на време, прилоге преузете из часописа и зборника „Заветина“ , из времена када су „Заветине“ биле сатеране у издавачки гето у Србији. Као подсећање.

За почетак, прештампавамо уводни чланак у целини из „Заветина“, из 2000. године.

____________________________________________________

ПЕСМА ИСТОЧНИКУ
На источник, на извор
ниједна река се не враћа
до у виду облака.
На источник, на извор
ниједан пут се не враћа
до у виду чежње.
О, путе и реко, облаче и чежњо,
шта ћу бити када се будем вратио
на источник, на извор?
Бићу ли чежња онда? Бићу ли облак?
Лућијан БЛАГА (1895 – 1961)
Превео са румунског Ратомир Марковић

ЧИТАОЦУ

                Од Васкрсенија објављиваће се двонедељне или месечне свеске под заједничким насловом ЗАВЕТИНЕ, све до Петровог поста. Свеске су наставак „Годишњака“ Заветина (излазио до 1997. године). Свеске почињу да излазе у најгорим издавачким и другим околностима, без новчане помоћи ма ког мецене (инвеститора).
Две ствари ће имати овде најповлашћенији простор : Нова митологија, књижевност истинита. Књижевност која се не може фалсификовати. Која има само два циља : Истину и Лепоту.
Истину која није ништа друго до истина, која је баш зато ( Хаксли је то знао) – антиприродна, апстракција, на њу ништа не личи што је из правог света.
Природа зрачи лепотом. „У природи се веома много ствари страних ствари меша са битном истином. То је разлог што уметност тако понесе човека – то што се она не моче фалсификовати и далеко је од несуштаствености правог живота.“
Колико у данашњим часописима има ствари које су у директној вези са битном истином? Лепотом?
Магла, прашина, дим, струготина, лутке… Нешто много горе од базара и куплераја. Права оргија књижевних надуваних балона, који и не слуте колико је узбудљивија најобичнија порнографија!…
Кулисе, кулисе, кулисе!Српска књижевност већ деценијама тавори у кулисама, иза кулиса, у близини кулиса. Она долази у шињелу анахронизама, налик на велико Потемкиново село, у чијој изградњи и подизању учествује већина часописа…Ех, колико је оних који праве те часописе и оних који сарађују у њима, који су се толико литераризовали, замислили себе као хероје читавог низа дела које су сами замислили : и шта? Најпогрешнији и наопак начин супростављања свету, чак и самом себи. Јер задатак живог човека и живог часописа, наравно, није да апстрахује себе, него да живи!
Све је у сенци трговине, политике и донекле религије – најпрљавијих ствари… Неизрециво је шта се све објављује као уметност! Вечни и непролазни позив уметности је да даје све чисто. Сви часописи као да су мртви, или на издисају, барем они које читамо последњих десетак, двадесетак, па и педесетак година. Ако још неки и излазе, то је с мене па на уштап, и тамо више не сарађују живи људи, него мртви, авети. Па кад је већ тако, господо, има ли смисла куповати и читати такве ствари? (Не умем да разговарам са мртвим, осим, понекад, у сну… Ако већ треба да читам мртве или угушене часописе, онда радије , повремено, ХХ ВЕК.)
Познавао сам не једног уредника часописа, и многе писце, и сви су штампали своје и рукописе пријатеља, углавном о туђем руву или круву…Никада нису штампали непријатеље, како овде радо називају независне духове, слободне стрелце и људе друкчијег мишљења и сензибилитета. Треба ли жалити због тога?
Мртви су часописи, мртав је књижевни живот, мртва је литература. Мртви су критичари и критика. Све је мртвосано. Многи писци су се помирили са тим, лепо умрли, нестали ко ноћни духови. Ишчезли су без трага и гласа и они уредници који су умели да окупе стотинак сарадника. Зато више нема живих часописа. Нико нема ни петље, а нити може да одреши кесу да би поплочао пут према књижевној слави незахвалника. Бастион официјелне литературе и критике успављује. Поникао у близинама власти, он се увек размножавао ванкњижевним „оплођавањима“ : Псудохијерархијама,   псеудоканонизацијама, псеудоантологијама           Наравно да би било добро да постоји неки, макар један жив часопис у којем би један, два или десет писаца могли да се сретну са њиховим евентуалним читаоцима. И читаоци су почели да испаравају… Сви су заборавили где је почињало све, па и слава. Часописи су били понекада дивни сусрети, и кад су престали да то буду, кад је нестало радости и наде, и часописи су полако нестали… Сви су заборавили све, па и на Достојевског и његовог ГРАЂАНИНА, или на Розанова и часопис који је сам издавао, уређивао и испуњавао својим текстовима (Апокалипса нашег времена)…
Ја нисам. И данас, по ко зна који пут, прелиставам Пишчеве дневнике Достојевског и белешке Розанова.
„(…) Нема сумње да је дубока основа свега што се сада збива у томе, што су се у целом европском, па тако и у руском човечанству створиле колосалне провалије у ранијем хришћанству; и у те провалије руши се све : престоли, класе, сталежи, рад, богатства. Сви су уздрмани. Сви пропадају, све пропада. Али, све се то стропоштава у празнину душе, лишене древне садржине…“
Тако пише Розанов, крајем 1918. године.
Осамдесет и нешто година касније још увек се копрцамо у „колосалним провалијама“. Све је отишло доврага, „пресечено“, пропало.
Јављамо се из амбиса („колосалних провалија“), надајући се да ће наш глас допрети до ретких и можда   сличних – људи пуних душа, испуњених древном садржином.
Оглашавамо се из провалије пуне „људи који у ствари не знају шта желе рећи, али који имају јаку потребу да пишу.
Шта се догађа? Пише се оно што пролази, оно што не кошта ништа и што нема никакве тежине. Али се ови претходни изрази замењују јачим речима, мењају се, усавршавају.
Сва снага се користи у тим замењивањима : пење се до необичних „лепота“…“
Тако је Пол Валери описао Књижевност. Инсистирајући да „систем“ „замењивања“ „буде организован“…
„Морал“ овог творца ( он се није позабавио тиме “ да изгради један „), допушта чињење сваког зла „које желимо, под изричитим условом да смо га јасно желели и предвидели као зло, уопште се не штедећи од сазнања, пошто брижљиво сиђемо у своју личност, у своје вероватне последице, у добро које желимо да извучемо одатле – и сматрати као апсолутно забрањену сваку пукотину за кајање, све оно што би учинило да побљујем своју прошлост и што би упрљало данашњи дан – сутрададан.
Чини што год желиш уколико можеш да поднесеш неограничено.
Свет вреди тек у својим крајностима и траје тек захваљујући средствима.
Он вреди тек кроз ултра и траје кроз умерености.
Покажи у једној реченици њен блесак, њен одговор, њено ништавило, њене темеље…“
Свеске призивају праве писце и слободе; оне ће да излазе као мале књиге. Без потпоре, инвеститора и спонзора. Могу у њима да сарађују сви они чије су мисли изванредно бистре и којима забава није једина намера. Од девет до сто девет година…