Планета Земља / Б. Т.

Хиљаду деветстотина деведесет и осам година!

(У славу девичанске природе Звижда и Хомоља, заборављених светова, бистријих од ретких планинских брзавица)

………….

бобице, звижд, јесен 2013, фотодокументација заветина

бобице, звижд, јесен 2013, фотодокументација заветина

Напишем ли : „Срби, који немају други народ до сељаке“ (мисао Вука Караџића, изречена у 19. веку), наизглед мирно и беспомоћно присуствују своме пропадању и нестајању – то је тек део истине…
       Зашто су преци Лукића, бежећи од турског зулума (од зла су побегли из околине Зајечара у време Пазван Оглуа, у околину села Нересница, па онда на планински врх Столице) , застали и пустили корење на Паљевинама ( граница срезова млавског и звишког)?  Зато што је тај крај био далеко од путева, и шумовит?
     На сат хода од некадашњег салаша покојног Петра Лукића налази се манастир Витовница – задужбина краља Милутина (парохијална црква мојих предака у 19. веку).
     Из гробова последњих Лукића на Столицама на једном благом брегу окренутом југозападу, никло је неколико бреза. Са тог породичног гробља, кад је ведро, поглед пуца на све стране, и види се лепо у даљини  и Авала, и Багрдан…

* * *

Многи пишу песме и романе да би били славни
и изнова покушавају, са мање или више успеха
мирећи се тек са мрвицама праве славе,
а ја по ко зна који пут обилазим Дубраве…

Ко каже да је Археолог умро
и да Галерија више неће бити?
Нису умрли
Никада ми нису били ближе
до оног дана, када сам
ишао железничком пругом,
као чувар исте,
Као телефонске бандере куване у смоли,
одолевале су замисли и визије
пролазности и површности
Као вир испод Дубрава
(мутан јер се отапао снег на планинама,
на изворима реке)
Као салаш власника Лазића.
Видео се у шуми на брегу, као гнездо птичије

Не више од десет хектара
Не више од једног салаша
Не више од једног потока
Сасвим је довољно за
Музеј под ведрим небом

Присећам се читаве једне птичије колоније
– најраније успомене из детињства

Осетио сам мирис бундева и млека,
млека тек помуженог, овчијег,
помуженог у чанак  од недозреле бундеве…

*

Сновиђења над брежуљком у Дубравама
уз помоћ Чуда, Случаја комедијанта и Бога,
вуку ме тамо – тамо сам и кад сам овде,
тамо сам свој на своме.
Тамо дојим нерођене и гасим жеђ
многим мртвима…

Међуградски аутобус
зауставља се тачно у подне
између лавова и старих липа
Куће су потопљене тишином и светлошћу
оближње куће
Госте су дочекале зелене сабље
и руменозлатне крушке на врховима грана
Сва су врата закључана, а кључева нема!

Нема?
(на старом су месту, скривеном!)

Зелена улазница Националног парка „Фрушка гора“
и „Кувар за децу и дијеталце“
чекају своје читаоце
у Библиотеци пустој и налик на утробу брода
који је доживео бродолом и насукао се на сребрни спруд

Флора шуми као море зелено и затвара хоризонт –
скоро да га је затворила…

*

Толико тога, на свом или на погрешном месту обично, чека да буде  прозвано!
Хиљаду деветстотина деведесет и осам година!
Два зрна пасуља.
Једна избледела фотографија
Један храст запис. Крстоношни
И јела што заклања Улаз у Лавиринт Предања, Језика и Мита
Написао сам већ негде да ВЕЛИКА МАГАЗА  садржи
читав свет у себи.Понављам то опет
Није то обична магаза, више личи на ризницу…

_________ Из делимично сачуваног рукописа Беле Тукадруза

глог, звижд, јесен 2013, фотодокументација заветина

глог, звижд, јесен 2013, фотодокументација заветина

 

ЛеЗ 0004298  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s