рукописи се не враћају

Из необјављених рукописа

_________________________

глог, јесен 2013.фотодокументација заветина

глог, јесен 2013.фотодокументација заветина

Доиста, ово је један од оних рукописа који сам послао на сасвим одређену адресу. Никада није публикован, штампан, ни проћитан. Нашао сам копију оштећену влагом, коју овде прилажем. Ипак, кад-тад, рукописи се врааћају!

  КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У 20. ВЕКУ

(У јеку непосретне ратне претње, правио сам скице за могућу КРАТКУ ИСТОРИЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ У 20. ВЕКУ, не очекујући у томе помоћ професора универзитета који предају тај предмет, напротив. Из тог правца, будем ли написао ту књигу, могући су подмуклији ударци…)

Она навире из увек пуне тубе
као лековита, освежавајућа паста
да сачува огледало душе – зубе

дух прибрани,свејединствени, дух феникса.
Ако се чини да је сада гуши једна каста,
коју непоменик црвеноцрним ималином фикса,

ништа зато! Толике вечне претденденте,
тај облик вечитих младожења – трутова –
она ће, кад за то дође време, као матица,
опаметити, као уча ђаче, помоћу прутова.

Она је успела, упркос свему, да назре
оно што се упиње већ дуго професорска фела
(универзитетска). Она ће бризнути, кад сазре
за то повољни стицај, из непресушног врела…

*  *

ПРИРУЧНИК  ПРОТИВ  ВАМПИРА

Повод, због кога све ово пишем, чини се све даљи.

Пре неколико дана, ноћу, земљотрес је заљуљао Београд, продрмао га је. Први пут сам се у животу ужаснуо : коса ми се накострешила, као у пса у нападу. Више од пола сата није хтела да спадне. Моји синови су преспавали ужасан доживљај земљотреса. Станујемо у поткровљу, на последњем спрату једне четвороспратне зграде на Лабудовом брду. Љуљала се као једрењак на узбурканим таласима, шкрипала.Земљотрес је погодио срце Србије ; видео сам срушене куће и чуо исповести страдалника из околине Мионице. Свет је био забављен идејом бомбардовања моје земље, Србије, Југославије. Видео сам, пробудивши се нагло, инстиктивно, кошмарну слику ужаса… На кошмарну слику земљотреса надовезала се претња непосредног ратног напада највеће војне алијансе овог света. Био би то, ко зна који рат, који би десетковао мој мали балкански народ. У 2о. веку је било сувише ратова, погубни за један мали народ. Први и други балкански. Први светски, Други светски рат. Рат у Словенији, рат у Хрватској, рат у Босни. Шиптарска сепаратистичка побуна 1998. године на Косову. И, можда, колико прекосутра – напад НАТО армаде на југословенске аеродроме, радаре… Данас је уторак, 6. октобар 1998. године. Лоше сам спавао ; тешко подносим ово проклетство које се наднело над мојим народом. Бојим се катастрофе : катастрофе и трагедије су обележиле судбину српског народа. Више од хиљаду година овом народу се дешавају грозоте, од којих би сваки други народ  сасвим нестао. Сад се над овим народом надвио  прави облак катастрофе ; ко ће о њој известити? Неко други, ко није очевидац? Неко ко је на време умакао са страшног места? На стотине хиљада су напустили земљу и расули се по великом свету. Катастрофа повлачи за собом… бојим се да мислим – шта све? Заправо о томе мислим са најдубљом стрепњом и онда кад  се чини да не мислим. Катастрофе су симбол слепе силе која која мрви и претвара у прах и пепео најдрагоценије ствари и потенцијале, људске животе, крв, дечија срца и лепоту…Историја преко тога претрчава са неколико реченица, писци мемоара такође…Катастрофа руши и сведочанства за потоња поколења, ако их буде…
Јесу ли Словени проклети? И зашто?
Срби се први пут јављају  822. године у франачким аналима који се приписују Ајнхарду, „и то као силан народ, који држи велик део Далмације (у римском смислу)“.
Јиречек пише, позивајући се на Прокопија, да су Словени пљачкали и пустошили римске провинције. “ Прокопије прича о њиховим грозотама, а наиме, како они сужње које не могу собом да поведу, спаљују у кућама заједно са воловима и овцама. Друге, опет, Римљане натицали би на коље, или би их, учвршћене између четири ступца, убијали батинама као псе или змије. После ових пљачкашких похода били су сви путеви у Илирику и Тракији пуни несахрањених лешева. Словени су заробљеног римског коњичког официра Асбада живог одрали и спалили“.  Испада, тако, по Прокопију, да су  наши прапрапреци починили невиђене злочине, побили све на једном делу Балкана и на крви и лешевима побијених саградили своје куће.
„По СТРАТЕГИКАМА, свака је кућа код Словена имала неколико излаза ; они су све оно што је било од вредности закопавали и сакривали. Њима су, по Јордану, служиле шуме и баруштине као утврђења“ (Јиречек).

– Мрзим Београд, води ме, тата, код бабе и деде на село! Тамо су куће мале и тамо има шума !  –  Каже ми синоћ млађи син. – Претходно ме је питао : –  Када ће донети одлуку да нас бомбардују? Моји другови из разреда кажу да ће бомбардовати Раковицу, Дедиње, Лабудово Брдо, Железничку и Аутобуску станицу Београд…

Покушавам да смирим дете.

   – Нећу да умрем, тата!…   –  У сваком је , од последњих десетак столећа, неко дете овако разговарало са оним од којих је очекивало заштиту… И у сваком је веку, на стотине хиљада, недужне деце страдало од мача и слепе судбине…

Ево једног документа – новинског извештаја – објављеног негде у Русији, можда марта 1788. године, преузетог из грађе за једну немогућу и бесконачну књигу :
“ Први одред војске био је упућен у Рам и, – пише аустријски генерал гроф Вилхелм Лудвиг Варенслебен (1728 – 1796) – заплијенивши тамо турски једрењак као и четири лађе средње величине, уз то и много зоби и брашна, допратио све то до наше обале. У овој акцији, упркос томе што је између нашег одреда и Турака било пуцњаве, ипак ниједан наш  човек није био рањен. – Други одред је био послат ка изузетно великом и многонасељеном турском мјесту Градишту и имао је наређење да настоји отети бродове на Дунаву и привести их к нашој обали. А како су се међу овим бродовима нашле и четири велике трговачке лађе, које је било потребно запалити, то се између наше и турске војске десио мањи окршај у којем су један наш официр и један војник рањени, први теже, а други лакше. Како овај одред, тако и други дио наше војске, довео је из Градишта на нашу обалу 10 великих и 20 средњих бродова у којима је било зоби и јечма. У овој извиђачкој акцији наше војске учествовало је само око тристо људи“.
Велико Градиште је град , крај кога се Пек, на чијим сам обалама рођен, улива у Дунав. Тако је, дакле, било пре двеста година. У тој вароши нема Турака, али свакако има Срба у чијим венама кола неки постотак турске крви…Печка долина, Браничево, Звижд ; волео бих да сам у шумама Звижда, да тренутно живим на неком салашу, или бачији, у некој скромној кући, која би као и куће мојих предака имала више излаза…

Сад ми се чини мање битним све оно у шта сам до своје четрдесетосме године држао (велики свет, демократија…) : био бих мирнији да станујем у најобичнијој пастирској колиби мога завичаја, да тамо чувам козе, морке и паунове, и да повремено напишем нешто, не гајећи илузију да ће то наићи на адекватни одјек у далеком великом свету. Не мрзим свет ; али немам више илузију о смислу његових уплитања у судбине малих народа на Балкану. Та уплитања су кроз повест донела неописане грозоте и катастрофе, трагедије и зло, чак и када су им  уста била поплочана тобож најбољим намерама. Лоше спавам, то није због рђаве савести, због неког злочина који сам починио, или греха, већ због тога што је овај свет гори од предворја самог пакла. Због сабласти вампира који се спрема да ноћу лоче крв, као што је толико пута већ некажњено то чинио, без обзира да ли је било реч о невиној деци или девојкама лепим и младићима који ни љубав нису упознали…

Бела ТУКАДРУЗ

 

ЛеЗ 0004297  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s