ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ – о библиотекама

Фондови Руске државне библиотеке („Лењинке“) заузимају читаву једну четврт у Москви. Тамо се данас чувају и дигитализују огромне колекције књига. Најстарије здање комплекса је „Дом Пашкова“, вила са богатом прошлошћу за коју су везане многе легенде.

Сматра се да је дубоко под земљом испод „Дома Пашкова“ могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Извор: Lori / LegionMedia.

Старо-Вагањковско брдо у Москви је можда једино место одакле се Кремљ може видети одозго. На том месту је до 1564. стајала кућа једног „опричника“ (члана племићке гарде) цара Ивана IV Грозног, а затим резиденција самога цара: „Опрични двор“. Сматра се да је овде, дубоко под земљом, могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Према легенди, она је најпре припадала византијским императорима, а после пада Константинопоља колекција књига је однета у Рим, да би затим била донета у Москву као мираз принцезе Софије Палеолог, невесте московског кнеза Ивана III. Касније је „Либерију“ наследио њихов унук Иван IV Грозни.

Може се само нагађати како се библиотека нашла на овом месту. Према једној легенди, Иван Грозни је подземним тунелом одлазио из Кремља да посети мајку, која је живела на Старо-Вагањковском брду. И данас постоји неки отвор попут бунара који је можда и водио у тај тунел. Валериј Манжос, шеф одељења за коришћење архитектонског ансамбла „Дом Пашкова“, прича: „Није јасна намена тог бунара. Има милион верзија, али нигде није описано зашто је саграђен. Није одређена ни његова старост: можда је стар две хиљаде година, а можда само пар векова.“ Изгубљена библиотека и данас распаљује машту писаца и новинара. Не зна се да ли је то данак легенди или обична подударност, али данас, неколико векова после Ивана Грозног, управо на овом брду се налази здање највеће руске јавне библиотеке.

Крајем 18. века овде је у стилу класицизма саграђена вила за Петра Пашкова, елитног официра Семјоновског пука. То је једно од најлепших и најупечатљивијих здања у Москви, па и у целој Русији. Зграду је пројектовао Василије Баженов, који је у Санкт Петербургу саградио Михаиловски замак за Павла I, а такође дворац и врт Царицино у Москви за Екатерину II. За разлику од других московских вила, „Дом Пашкова“ је до данашњег дана практично сачувао свој првобитни изглед.

Сматра се да је испод „Куће Пашкова“, дубоко под земљом, могла бити смештена чувена библиотека Ивана Грозног „Либерија“. Према легенди, она је најпре припадала византијским императорима, а после пада Константинопоља колекција књига је однета у Рим, да би затим била донета у Москву као мираз принцезе Софије Палеолог, невесте московског кнеза Ивана III.

Један од читалаца Румјанцевске јавне библиотеке током 40 година био је и познати руски писац Лав Толстој. У његову част, у одељењу за рукописе до 1939. постојао је „Толстојев кабинет“, где су се чували пишчеви оригинални рукописи које је музеју својевремено предала његова супруга Софја Андрејевна Толстој.

 

У доба СССР-а било је дозвољено да се у Лењинки чувају рукописи и књиге које је забранила цензура.

После Октобарске револуције 1917. године Императорски Московски и Румјанцевски музеј је расформиран. Назив библиотеке и одељења за рукописе је промењен. Сада је та установа добила Лењиново име и статус државне библиотеке. Користећи ту привилегију, „Лењинка“ је у своје архиве допремила све колекције књига које нису имале власника или су биле национализоване. Тако се њен фонд четвороструко увећао. Поред тога, било је дозвољено да се у Лењинки чувају рукописи и књиге које је забранила совјетска цензура. Можда само захваљујући томе у годинама репресија и идеолошких чистки нису уништене изузетно драгоцене књиге прогоњених талената: научника-емиграната, писаца-филозофа, културних посленика и чланова најразличитијих књижевних кружока и удружења, којих је тих 20-их година прошлог века било изузетно много.

У 20. веку због драстичног недостатка простора почела је изградња нове зграде библиотеке. Пред почетак рата зграда није била довршена, али су се библиотекари плашили пожара у дрвеном „Дому Пашкова“, па су хитно почели да селе библиотеку у недовршену бетонску зграду. У то време није било могуће обезбедити потребну технику, тако да су радници библиотеке свакога дана ручно преносили преко 600 сандука са књигама.

У време рата је за посетиоце „Дома Пашкова“ била отворена читаоница. Овако се библиотекарка Зоја Колчина присећала тог времена: „Библиотека је била топла, осветљена и веома пријатна за боравак. На дугим столовима су светлели зелени абажури на лампама. Механизам пријема налога и издавања књига био је примитиван, али и то нам је много значило. Књиге и часописи из главног складишта преношени су у сандуку од фурнира који је на точкићима клизио кроз ваздух по конопцу све до старе зграде, где је литература преузимана и прослеђивана даље.“

Крајем прошлог века „Дом Пашкова“ је озбиљно оштећен. Испод њега је изграђена станица метроа „Боровицка“, темељ старе зграде није издржао и почео је да тоне, тако да су носеће греде напрсле. Московске власти су започеле рестаурацију, али није било новца, тако да су радови обустављени. „Пре рестаурације под земљом је био тунел са пругом којом су књиге из ‘Дома Пашкова’ превожене до главног здања библиотеке. Московљани који живе у близини причају да су овде пре десетак година млади практиканти пушили у тунелу, седећи у вагонетима. Сада су и пруга и вагонети склоњени, али је тунел остао“, прича Валериј Манжос.

Срећом, нашли су се људи који имају новца и воље да помогну, тако да је „Дом Пашкова“ 2007. ипак обновљен. Сада се у просторијама овог здања налази и музеј ретких књига, као и збирке нота и карата. Јулија Вишњакова из научно-истраживачког одељења ретких књига прича: „Ми чувамо књиге које имају велику вредност, такозване књижевне споменике, на пример дела Албрехта Дирера или Александра Пушкина издата за њиховог живота. Имамо и издање чувених Криловљевих басана из 1855.“ Та књига је штампана сребрним словима. Најдрагоценији бисер ове ризнице су „елзевири“, књиге које је крајем 16. века издавала холандска штампарија, власништво породице Елзевир. То су књиге минијатурног формата, згодне за путовање.

Складиште рукописа је најстарије, најпространије и једно од најнедоступнијих места у „Дому Пашкова“. „Тешко је ући и у само одељење рукописа, а поготово на место где се они чувају. Четири библиотекара раде на дигитализацији рукописа, тренутно је у процедури фонд Московске духовне академије“, каже Манжос. „Укупна површина подземних просторија испод ‘Дома Пашкова’ износи 4 хиљаде квадратних метара. У ‘подземљу’ се поред складишта налазе и три собе за чуваре, где они бораве, јер режим температуре и влаге који је повољан за рукописе, није повољан за људе.“

У читавој Лењиновој библиотеци налази се преко 40 милиона заведених јединица литературе, од чега је само мањи део дигитализован, али тај процес се одвија непрестано и планирано је да до 2015. буде завршен. Сви материјали који постоје у електронском виду доступни су на Интернету. То, међутим, не значи да ће библиотека опустети и да ће књиге само скупљати прашину на полицама. Електронске књиге за сада тешко могу да замене романтику штампаних издања.

__ Извор: видети више: http://ruskarec.ru/articles/2012/08/10/legende_o_biblioteci_16041.html

 

*

Освајач и најобразованији човјек свог времена

Иван Грозни је управљао државом од 1538. до 1584. године, скоро 46 година. У том периоду је било погубљено три до четири хиљаде људи, тј. мање од 100 људи годишње, укључујући у ту цифру и криминалце. У Арханђелском храму, у московском Кремљу, 1963. године биле су отворене четири гробнице: Ивана Грозног, царевића Ивана, цара Фјодора Ивановича и војсковође Скопина-Шујског. Током испитивања посмртних остатака било је подвргнуто провјери да ли је Грозни био отрован. Научници су открили да је концентрација арсена, најпопуларнијег отрова у свим временима, приближно једнака у сва четири костура и не прелази границе. Али, у костима цара Ивана и царевића Ивана Ивановича, било је откривено присуство живе, која је много прелазила дозвољену границу.
Крајем 20. вијека, неке групе православно-монархистичког опредјељења почеле су са кампањом беатификације цара Ивана Грозног у руској цркви. Један од аргумената канонизације, присталице оваквог опредјељења, објавиле су у новинама „Руски гласник“. У књизи „Свеци Коражемског манастира“ (1624) на полеђини листа 205, под датумом од 10. јуна, записано је: „Ово је дан светог великомученика цара Ивана“. Они се такође позивају на аргумент, да је Иван Грозни био поштован и уважаван у народу, као мудрац Николај Гурјанов, којег су прозвали Светим патријархом и угледним руским монахом.
Црквени историчар, професор Ј. Голубински у свом раду „Историја проглашења светаца у Руској Цркви“, признаје да се, управо, ради о моћи цара Ивана Грозног, а такође се спомиње његово уважавање као свете личностy само на локалном нивоу и да је то поштовање престало због нечега.
Међутим, свештенство Руске православне цркве се недвосмислено изјаснило против проглашења светим Ивана Грозног. У реферату митрополита Крутицког може се прочитати: „Сматрам неопходним да треба зауставитy кампању о посвећивању цара Ивана Грозног и Григорија Распутина, која је почела још 1990. године чије присталице упорно захтијевају да се ова лица прогласе светим“. Личности Ивана Грозног и Григорија Распутина приказују се као симболи посебне „народне“ религиозности, која је супротна „службеној религиозности“ свештенства у Цркви. Проучивши свјесно и детаљно све аргументе присталица канонизације цара Ивана Грозног, Комисија је дошла до закључка да не постоји основ, ни да се прогласи свецем ни да се могу оповргнути ауторитативни општепризнати закључци историјске науке.
У свом реферату на Епархијском сабору свештенства у Москви у децембру 2001. године, патријарх Алексиј II је нагласио: „Некаква групација псеудобрижника православља и аутократа је покушала својевољно да `уведу на споредан улаз` тиране и авантуристе у ред светих личности и да маловјерујуће људе приуче да им се клањају. Ако прихватимо посвећивање цара Ивана Грозног и Гругорија Распутина, а да останемо досљедни и логични, онда морамо деканизовати свештеномученика московског митрополита Филипа, преподобномученика Корнилија, игумана Псков-Печерског манастира и многе друге, које је уморио смрћу Иван Грозни. Не смијемо се клањати, истовремено, убицама и њиховим жртвама. То је лудило. Ко ће од нормалних вјерника поштовати цркву, која једнако цијени убице и мученике, развратнике и свеце?…“
У неким круговима, без обзира на јасно изражено мишљење Московског епископа на власти (патријарха Алексија ИИ), Ивана Грозног сврставају у овдашње свете личности Московске епархије, а његово дјело, међу њима и Опричнину, квалификују на други начин. Захваљујући њему, како они сматрају, подигнуто је 40 камених цркава, основано више од 60 манастира, за вријеме његове владавине проглашени су 52 руска свеца, одржани су црквени сабори 1547, 1549, 1551, 1553. и 1562. године.
Иван Грозни није ушао у историју само као освајач. Он је био један од најобразованијих људи свога времена, посједовао је феноменално памћење и огромно вјерско обарзовање. Он је аутор многих посланица (међу њима је и посланица Курбском), аутор је стихара на икони Мајке Божије у Сретењу Владимирском и канона Арханђелу Михаилу (под псеудонимом Порфеније Уродиви). Цар је потпомогао штампање књига у Москви и изградњу храма Василија Блаженог на Црвеном тргу. Волио је да чита, да путује по манастирима, бавио се животописом чувених царева из прошлости. Иван Грозни је имао највећу библиотеку у Европи. У њој су се могла наћи сва византијска, античка и друга дјела тог времена. Иван Грозни је био добар говорник.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Feljton&clanak=149848&datum=2008-06-06

Видети и: VojinPeruničić: PRVICARCIJELERUSIJEIVANVASILjEVIČ – IVANGROZNI : http://www.domaci.de/viewtopic.php?t=71156

 

*

… Наш млади историчар Дејан Танић бавиосегенеолошкимпорекломцараИванаГрозногиутврдиодајеонимаосрпскепреткепотрострукојлинији. По мушкој линији, „баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана“, а „посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)“.

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИМА

АКО је ово српско порекло Ивана Грозног било мање познато, јер је дошло преко византијских корена, оно по мајчиној линији многима је знано већ одавно: његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, „кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице“.

АнаГлински (Јакшић) ималајеивеомазначајнуулогууваспитањумалогИванаВасиљевича. Поштојеонраноостаобезобародитеља, ЈеленеиВасилија, бригуоњемупреузелајебабапомајциионагаје, сасвимјеизвесно, упозналасасрпскомтрадицијом.

Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. „Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.“

Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира св. Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт две силе на овом нивоу!

Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Њихови изасланици, који су дошли у Москву, „били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља“.

И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног….

___Извор: Новости: видети више: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:168708-Srbin-i-po-ocu-i-po-majci

 

*

Стаљиново да и не
Тај свирепи грозни цар такав је да је у наступу беса убио сина, и то после свађе с његовом трудном женом, испотиха је тврдио Посевино, настављао Фон Штаден а прихватили бројни цареви домаћи непријатељи.

По Љубови Царевој, та верзија прича није свуда наишла на плодно тле, те су језуита и обавештајац смислили нову, сада да је отац убио сина јер је престолонаследник био на челу опозиције, односно развлашћених бојара који су ковали заверу да цару дођу главе.

Клеветању првог руског цара, посебно у домаћој јавности, понајвећма је допринео угледни историчар Николај Карамазин (1766-1826). Човек горљиво окренут Западу успео је да целу (измишљену) причу смести у уважене уџбенике историје на које се ослањао (не) дужни Иља Рјепин.   И ето слике-историје у санктпетербушкој Третјаковској галерији, ето ликовног оправдања давном догађају у којој је у главној улози један „луди цар земље варвара”.

Занимљиво је да је један такође омражени владар Русије снагом беспоговорне моћи допринео да се заустави – бар закратко, док савремени историчари нису ствар узели у своје руке – вековна хајка на лик и дело Ивана Грозног. Реч је о Јосифу Висарионовичу Џугашвилију Стаљину који је Совјетским Савезом владао од 1922. до 1953. године.

Наиме, он је већ славном филмском редитељу Сергеју Ејзенштајну (1898 – 1948) наредио да сними филм о цару Ивану Грозном и овај је то учинио ратне 1944. године. Први део дочекан је с одобравањем и наградама, али је други – у коме први руски цар није приказан као херој већ као параноични тиранин – забрањен и публика га је видела тек 1958, пет година након Стаљинове смрти.

Чини се да данас, много векова касније, први руски цар лагано и трпељиво успева да се ослободи натруна историјских смицалица.

* * *
За крај ове причице није згорег подсетити се речи Џером Хорсија, Енглеза који је једно време боравио на руском двору:

„Да цар Иван није владао чврстом руком, не би преживео. Против њега су се стално ковале завере, али он их је откривао, једну за другом…”.

Ваља рећи и да је Иван Грозни основао „опричнике”, посебну на злу гласу јединицу која је имала задатак да без милости уништава сваки могући отпор његовој владавини. Иначе, њихови симболи били су врло илустративни, метла и псећа глава.

Као да је био свестан како ће проћи на ваги историје, Ивану Грозном се приписује и ове речи:

„Чекао сам да неко дође и тугује са мном, али нико није дошао да ме утеши. Злом су ми узвратили добро, и мржњом за љубав…”

____Извор: видети више: Ко је оклеветао Ивана Грозног? : http://srbin.info/2013/02/07/ko-je-oklevetao-ivana-groznog/

 

Ко је, у ствари, издао Косово?

Ко је, у ствари, издао Косово?

*

У част рођења Иван Грозног 1532. се на стрмој обали реке Москве појавило здање невиђене лепоте. Црква Вазнесења, обавијена тајнама и легендама, била је први камени шаторасти храм у Русији. Ова јединствена појава карактеристична је само за староруску архитектуру и не среће се нигде другде у свету.

По предању, Василије III заповедио је да се подигне овај храм у част рођења дуго очекиваног наследника који је касније ушао у историју као Иван Грозни. Цар је послао своје људе у Италију да отуд доведу најбољег архитекту и већ 1532. на стрмој обали реке Москве појавило се здање невиђене лепоте. Био је то један од првих камених храмова са шаторастом куполом, и касније су многе цркве грађене по угледу на њега, и грађене су само у Русији. У Европи није било ничег сличног ни пре, ни после овог храма.

Претпоставља се да је градитељ био Италијан Петрок Мали. Он је без двоумљења одбацио каноне византијског монументализма и окренуо се префињеној естетици Ренесансе. У храму је све било урађено по новим принципима. Нема „закомара“, тј. спољних делова кровне конструкције који својим обликом осликавају унутрашње сводове, нити тамбура са прозорима, тј. нема архитектонских елемената који су били традиционални за руске цркве претходног периода, а и унутрашњост храма има скромније габарите – свега 100 метара квадратних. Уместо традиционалне куполе здање се завршава вишестраном пирамидом. Архитекта се ослањао на традицију своје отаџбине, али је ипак испоштовао и искуство раног староруског неимарства и користио је елементе дрвених шаторастих цркава.

Када је градња завршена, народ је похрлио са свих страна да види породични храм династије Рјуриковича. О њему се говорило као о чуду. „Беше црква она веома чудна висином и красотом и светлошћу. Таквих раније није било у Русији“, записао је тадашњи летописац са нескривеним одушевљењем. Време је протицало, а слава овога храма се није гасила. Од изградње је прошло нешто више од 300 година када је француски композитор Хектор Берлиоз посетио Москву и касније написао: „Ништа у животу ме није тако задивило као споменик староруске архитектуре у селу Коломенско. Много тога сам видео, у многим призорима сам уживао и многоме се дивио, али време, древно време у Русији, које је оставило свој споменик у овом селу, за мене је било чудо над чудима.“

Коломенско је већ одавно постало део Москве, црква је у више наврата реновирана и презиђивана, али није изгубила ништа од своје привлачности.

Ништа у животу ме није тако задивило као споменик староруске архитектуре у селу Коломенско. Много тога сам видео, у многим призорима сам уживао и многоме се дивио, али време, древно време у Русији, које је оставило свој споменик у овом селу, за мене је било чудо над чудима.

Хектор Берлиоз, француски композитор

Тајне и легенде храма Вазнесења

Место

Храм је саграђен на обали где је по предању био извор за који се веровало да је чудотворан. Било је предвиђено да висока коломенска црква постане симбол Маслинске горе, са које се Христос вазнео. Не каже се случајно да је громада изрезбареног храма, белог као снег, устремљена ка небесима. Поред тога, близу храма се налазе и облуци који су остали од некадашњег идолског храма и којима је, наводно, свети Георгије убио змију.

Претпоставља се да је градитељ био Италијан Петрок Мали. Он је без двоумљења одбацио каноне византијског монументализма и окренуо се префињеној естетици Ренесансе.

Време

Према најпознатијој верзији, храм је саграђен у част рођења Ивана IV. Неки историчари, међутим, сматрају да тако сложена архитектонска конструкција није могла бити саграђена за само две године, од 1530. до 1532. Према њиховом мишљењу, црква је подигнута неколико година раније ради упућивања молитава Богу да великом кнезу и његовој супрузи подари потомство. Постоји и верзија према којој је црква Вазнесења подигнута у знак благодарности за победу над кримским принцем Ислам-Гирејем.

Библиотека

Једна легенда каже да је испод храма Вазнесења чувана библиотека Ивана Грозног. Непроцењиву збирку рукописа донела је као мираз Софија Палеолог када се удала за Ивана III. Међу рукописима је било и изузетно ретких примерака античких аутора, трактата из области магије и природних наука. Данас се сматра да се библиотеци изгубио сваки траг.

___Видети више: извор: Руска реч: http://ruskarec.ru/arts/2013/05/14/nevidjena_lepota_za_ivana_groznog_22001.html

 

*

Подземне одаје Кремља

Први подземни објекти у Москви изграђени су крајем 15. стољећа ради обране Кремља. У вријеме сталних војних сукоба ваљало је добро утврдити главну московску тврђаву како би могла издржати дуготрајну опсаду. У овом послу судјеловао је Аристотеле Фиораванти, талијански архитект и инжењер, позван у Русију након што је у Еуропи оптужен за кривотворење. Вјерује се да је Фиораванти – у Русији познат као градитељ кремаљског Успенског храма – осмислио и план за изградњу подземља Московског Кремља.

Већина кремаљских кула има простране подруме. За вријеме опсаде могли су се користити као складишта за намирнице, а неки од њих имали су и тунеле који су водили изван градских зидина, како би бранитељи могли добивати испоруку стрељива, али и поруке, док су тајни бунари осигуравали питку воду. Пролази испод зидина били су још важнији. У неосвојиву тврђаву Кремљ могло се продријети једино постављањем подземних мина и рушењем неког од зидова, те су бранитељи користили посебне пролазе (зване „уши”) како би из тврђаве могли пратити да ли непријатељ поставља мине. У 20. стољећу извршено је истраживање подземља Московског Кремља у потрази за књижницом цара Ивана Грозног, али без успјеха. Испоставило се да је већина пролаза затрпана урушавањем и ерозијом, па се положај многих подземних просторија не може утврдити.

Подземне ријеке

Почетком 19. стољећа у Москви се појавило још подземних објеката. Ток Неглинке, ријеке која тече по површини од четврти Марина Рошца кроз центар града и улијева се у ријеку Москву, канализиран је изградњом колектора, који је постао најзначајнији московски подземни пролаз.

Тијеком 1870-их колектор Неглинке обишао је знаменити руски новинар Владимир Гиљаровски, и међу првима објавио забиљешке о ономе што је видио у том подземном свијету – влажни зидови од цигле прекривени густим муљем и гомиле отпада, толико дубоке и љепљиве да су изгледале као да ће вас прогутати. У то вријеме Неглинка је била препуна градског отпада и често је плавила. Овај проблем ријешен је тек 1970-их.

Очишћена од отпада, Неглинка је почела привлачити нове посјетитеље – младе и нешто старије истраживаче који су без дозволе обилазили њезине колекторе у потрази за новим доживљајима и узбуђењима.

Руски вјесник ступио у контакт с једном од њих – младом дјевојком под надимком „Пила”, која подземље истражује из естетских разлога и због љубави према древној архитектури. Како она каже, Неглинка и већина градских колектора данас су релативно добро проучени и сигурно – овдје ћете прије доживјети неку смијешну згоду или срести пијану дружину него наићи на подземно чудовиште: „Једном смо пролазили кроз узак ходник од цигала испод центра града и угледали дрвени прозор у зиду. Иза прозора видјели смо дјевојку на тоалетној шкољци – прозор је гледао равно у тоалет њезиног стана! На сву срећу, дјевојка се није уплашила и отјерала нас, него нас је понудила боцом воде.”

Осим Неглинке, Москва има још много неистражених подземних рјечица, гдје се, како Пила говори, сувремени „копачи” сусрећу с истим проблемима као и Гиљаровски некад: „Те ријеке су још увијек препуне отпада, а магла је унутра понекад тако густа да једва можете видјети властите ципеле. Морате понијети батерију, одијело за кемијску заштиту и уже, као и обавезно бити у групи с другим истраживачима. За вријеме пљускова, често настају поплаве и тада је изузетно опасно истраживати ​ ријеке. Можете настрадати ако вас понесе њихова снажна струја.”

аутор: Георгиј Манаев

_____ Преузето (део) : видети: Misteriozni podzemni grad: silazak u utrobu Moskve : http://www.rusija.hr/misteriozni-podzemni-grad-silazak-u-utrobu-moskve

*

ЛеЗ 0004300  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s