Рехабилитација

rehabilitacija лат. (…) поновно успостављање доброга гласа, угледа, части, поверења; успостављање пређашњих права; рехабилитирати – некоме повратити неправдом одузети добар глас, углед, част, или га вратити у стари положај… (из једног речника страних речи)

_____________________________________________________________________

актуелни српски Закон о рехабилитацији  https://sr.wikisource.org/sr/%D0%97%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD_%D0%BE_%D1%80%D0%B5%D1%85%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8

______________________________________________________________________

Овде ћемо убудуће публиковати и указивати  на један број рехабилитација које је одавно требало завршити, као и на оне које можда никада неће бити остварене.

Много шта је сакривено од потоњих генерација; и то је велики грех….

=======================================================

Пише: Новка Илић

Новка Илић

На дан доношења судског решења о рехабилитацији, следеће године у Београду окупиће се Алексићи, потомци учитеља Милорада из целог света

Светлана Спасојевић из Београда, рођена у Бајној Башти, није запамтила свога деду Милорада Алексића који је био један од најистакнутијих српских учитеља , био је и школски надзорник Рачанског и Црногорског среза. Милорад Алексић је такодје био један од оснивача задружног покрета почетком двадесетог века у Србији, учесник је ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, ратник на Солунском фронту, и носилац више одликовања.

Светлана СпасојевићАлексић је у седмој деценији живота, а као девојчица често је слушала приче своје мајке Милесе која је са поносом причала о свом оцу Милораду, а сличне приче Светлана је чула и од још неких Бајнобаштана.. Већ тада била је уверена да њен деда није заслужио тако трагичан крај какав су му приредили комунистички “ослободиоци” у косјерићком селу Ражана новембра 1944. године. По одласку из Бајне Баште на школовање у Београд Светлана је мајци Милеси обећала да ће по завршетку школовања пронаћи посмртне остатке деде Милорада, пренети их у Бајну Башту и сахранити у породичној гробници фамилије Алексић. Сви покушаји да то учини нису имали успеха, јер је на месту стрељања Милорада Алексића у Ражани подигнута стамбена зграда, тако да Светлана није могла да испуни мајчину жељу, али је у себи дубоко веровала да ће кад тад бити исправљена неправда учињена њеном деди. Пре годину ипо дана поднела је захтев Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију учитеља Милорада Алексића, приложивши богату документацију за којом је годинама трагала. Њеном захтеву за рехабилитацију придружио се Задружни савез Србије и бајинобаштанска основна школа у којој је Милорад годинама радио, а управитељ ове школе био је од 1898. до 1902. године.

Учитељ Алексић оснивач задружног покрета у Рачанском срезу

У захтеву Задружног савеза Србије за рехабилитацију Милорада Алексића који је потписала секретар Јасмина Каран између осталог наводи се:

“Милорад Алексић био је оснивач многих културних установа и велики поборник задружног покрета, а године 1905. основао је Земљорадничку задругу у Бајној Башти, која и данас постоји и ради. Годинама је био председник те бајнонаштанске земљорадничке задруге која је у оно време била једна од најуређенијих и највећих у Србији. За свој рад у задругарству одликован је Златном медаљом од стране Главног савеза српских земљорадничких задруга, који се данас зове Задружни савез Србије….”

видети више: http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=94:milorad-aleksic-ucitelj-zadrugar-solunac&catid=7:reportaze-i-intervjui&Itemid=126

 

ЛеЗ 0004292  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s