Посвета (другом издању „Краљевских инсигнија“) и друго / Белатукадруз

Мирославу Лукичићу,

правнику родом са Космаја, десетак година млађем од мене, у знак сећања на многе  тренутке  усред страшне стихије догађаја последње  деценије.
И мом млађем сину, Ивану.
Преци су нам исти – Шумадинци. Са њима смо водили разговоре, и, можда, многе битке, не као  војници Николаја Заболоцког, песника руског. Наши прави преци су нас опомињали, на јави и у сну, као у песми : они су колали кроз наше умове, као кртице. Преци и њихова истина, која је и наша. Многи су наши преци, и у хору  понављали:
…Бијте, ветри, у маљ љуће,
удрите у јетру, јеле,
нека буде располућен
вагабунда земље свеле!…
И послушали су нас ветрови и јеле, и храстови – записи :  чуће нас, драги млади пријатељу, и  грмани и жбуње на свим нашим планинама, муве, војска мрава, видре и фазани, лисице и вукови, листови  оскоруше, многи салаши, забрани  изворчићи са водом зеленом, хладном и слатком, и потомци.
Вагабунде су од нас направили глупаке, али отаџбина и жене су нас поправиле, нада и вера, пехар правих људи и величина. И наша деца.

У Београду, 28. септембра 2000.           М. Л.

ИНФЕРНАЛНО ИСТРАЖИВАЊЕ
 
„Где сада да играмо? нигде ;
не треба уопште да играмо „,
пише Пол Луј Курије у Петицији у име сељака којима је забрањено да играју (1822) , позива се на основне законе правде, здравог разума и традиције: „Азејски празници су били нарочито чувени у свим нашим селима, и позивали су на такмичење сеоски свет из свих околних општина. Одиста, откако су у овом крају момци научили девојке да играју, то јест , од оног времена када почесмо да постајемо своје газде – сељаци са обала Шера, азејски трг је увек био наше омиљено састајалиште за игре и послове. Тамо смо играли као што су то некада чинили наши очеви и мајке, а не памтимо да се ико пожалио на  нас или да се неко тамо обрукао. Пошто нисмо направили ниједан изгред, готово нисмо могли да замислимо, у свом великом поштењу, да нам неко може одузети ово древно право, законито, стечено и посвећено дугогодишњим коришћењем, засновано на основним законима правде и здравог разума ; јер, ваљда имамо право да играмо код своје куће ; а где да се народ понаша као код своје куће, ако неће на јавном тргу?“

ЗАВЕТИНЕсу после Револуције (1945)
у пожаревачком крају спречаване од стране
нових власти у њиховом изворном облику,и временом су се сеоске славе свеле на игранке на игриштима, да би у неким селима, где су месни комунисти или општинске власти биле ригидније, биле забрањене, или сведене на територију порте,авлије и гостинске собе. Тако је тај празник временом постао туробан, мртав:слава се одржавала, али малобројна и некако разбијена. Осим неких суседних влашких села, где се играло изван села, на обалама река или крај шумских потока, под тополама и на трави. Од тада опустеше наши сеоски тргови…

Предмет Куријеве петиције је важнији него што изгледа, не само за сељаке и људе његовог времена, за Француску и Европу, већ и за Балкан. “ У Француској се намножило много више жандарма него виолиниста иако нам они нису толико потребни за игру. Желели бисмо да нас о сеоским празницима лише свог присуства, а право речено, ми и не захтевамо да нас тако често обилазе : али власт се данас свагде налази и њена  свеприсутност иде тако далеко да не начинимо ниједан корак на нашим игранкама, а да о њему председник општине не жели да буде обавештен како би затим поднео извештај министру“. Јер на Балкану је , у другој половини ХХ века, све то било много горе и драстичније, него у Француској  у своје време.

Данас је уторак, 22. јули 1997. године, и видео сам, долазећи на посао, очајање и просјаке. (Све је више просјака , и прошња је дивно узнапредовала, и изгледа да смо домашили онај степен беде који је испуњење неког проклетства.) Пре непуну годину дана ( у петак, 23. августа 1996. године ) записао сам нешто о  почетку Краја (када ми се чинило да сам све ближе остварењу идеје о оснивању Академије Алхемије) :
ТО  су биле њихове године,
године опсенара и голубова превртача,
узиђивања гробних плоча тзв. непријатеља у тротоар,године илузија, путовања мрачним и ретким возовима, стихије, студени и страха.

Из провинција стигле су хорде неких других лица. Млади и паметни ухватили су последње возове , бродове и авионе и отишли далеко. Било је оних који су знали
исход свега унапред, наивни су се надали некаквом чуду , али није се догодило ништа вредно спомена. Догодиле су се њихове године, које ће појести наше године.

Савесни, сада наглас говоре, поново упозоравају и понављају шта се догодило и колико нас коштају и
колико ће нас тек коштати њихове године. У ствари гурнули су народ  на жилет и
народ је сам себи пустио крв.

Све је више просјака и људи у годинама који се одлучују на самоубиство. Оно што је требало да се догоди – није се догодило. Људи и у аутобусима већ говоре са горчином о почетку краја…

Вране и голубови гриваши сишли су у градове, то може бити злокобан знак.
Из канализације излазе угојени пацови.
10 % становништва купа се у меду.
У провинцијама, селима и варошицама, има још увек помада из резерви и неког другог времена, много шта је премазано помадом, пудером и прашином и изгледа другачије. Тамо се може узети јефтино у закуп земљиште, или купити багателно пошто је већина сељачких газдинстава пропала и изумрла.

То су биле њихове године, а не краљеве.
Све су преотели и узели под своје. Све најважније. То су биле године аутизма, свуда су постављали само своје проверене људе, а на положаје своју децу. Тако су, усред Европе стварали индијски модел,
затварајући се у себе. И нема сумње
да ће доћи до дегенерације те касте, изумирања, само што ће то ићи много спорије него што се надамо , и, мерено дужином једног обичног века, догодиће се –
прекасно!

*
Народ више није врховни судија када је реч о пристојности и часности .

Некада су преки суд и прогонство били уобичајена награда људима који су се једини усуђивали да искажу оно што свако мисли.
Данас најбољи писци, и академици,
причају и пишу о небитном ,хроникама
…У крчмама нема
посетилаца, као раније, али и даље је
то новобалкански храм у коме нафракане
девојчуре помажу платишама
да забораве, најчешће истину.
( „Свакодневно се врше покољи који не заостају за Цезаревим ; али свет слабо ужива у њима, док обожава дела далеко испод Рафаелових“)

1
Све је опрано. Тањири, лонци. Крвав чаршав. Душа. Али, зар и даље, опет и опет,
не навире мутни талог из ње?

Чудовишта чудовишних неиживљености?

Домаћи паук и даље плете своју мрежу!
Грех, ужас и страва,
испуниле су овај буџак!

О, колико пајалица треба!

Све је опрано, али као да из ничега, чини се, из саме чистоте, избијају као пеге, страшне мрље…

2
Кад неком пријатељи заврше као патуљци,
нека свој развој, величину , раст
чува и подноси као Запис (храст) .

Пуста је кућа,
тамо где су биле све наше наде,
ласте се гнезде већ годинама,
а потомци далеко одатле
купују јефтино помрчину
и продају је још – јефтиније.

Говорим опет о заборављеним
трговцима светлости,
како би ме чуо макар онај занесењак
што тражи свога бога
на теренском возилу.

И он ће умрети, пре сусрета
са трговцима светлости ?

 

ЛеЗ 0004303  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s