Ознаке

MOJE KOСОВО

И сада када ме нема више…

Ја сам сада ти који си овде полетео,

Први пут заплакао и веселио се,

Грешио, падао и устајао, борио се…

Ти који више ниси овде си дуго живео

И још дуже патио и веровао

Да је корен дубоко, Бог високо…

Оно што јеси да би постати могао…

Ти који не знаш да си нестао,

Ни какав анђео овде слетео!

 

Ко си сада ти, кос, у рупи од бомбе?

Тужни Душан, цар уранијумске џомбе!

Не, ниси ни трепнуо својим птичјим очима!

Не, ниси подлегао својим свакодневним гресима!

Не, ниси поверовао да би свет тако ниско пао и бацио

Све што се одвајкада сручило на тебе у колевци и гробу.

Зашто би те ико баш ту крај твоје мале земље сакрио?

У тој недостојној празнини сакрио и од себе сама!

Ко би те тражио и ко насред друма нашао?

Ко, ако не тама, опрости мајко Србијо, тама…

 

Овде где се још ашовом пише,

Капима росе плаче, тихо, тише…

О, Европо, овде је сваки дан тмина

Када те не виде очи оца и сина.

Овде је земља плодна и духовна.

Пуна часно палог српског рода.

Овде се верује у човека и Бога.

И на највишем врху грудвица славна!

Одавде… и тамо далеко… до Косова равна!

 

Овде је дуга ноћ.

Најдужа на свету

Када се тело спушта

Заувек у земљу свету.

О, земљо моја, опстани

У мојој најдубљој рани.

И када те нема у нигдини,

Ни на мапи распетог Христа,

Нека те чувају мртва уста.

 

Овде је последњи дом

Ведро небо, чист свод…

Где је, о, човече, Бог?

 

 

My Kosovo

 

And now when I’m gone…

 

Now I am you, who flied here ones,

Cried and laughed for the first time,

Sinned, fell and rose, fought…

You, who are no longer here, have lived for long

And suffered and believed even longer

That the root is deep down and God high above…

What you are in order to become…

You who is unaware that you are gone,

Or the angel that landed here!

 

Who are you now, ousel, in the bomb crater?

Sad Dusan, the emperor of the uranium bump!

No, you didn’t even blink your birdy eyes!

No, you didn’t even succumb to your daily sins!

No, you didn’t believe that the world would be so low to throw

Everything, since the beginning of time, on you in the cradle and grave.

Why would anyone hide you right here by your small land?

In the undignified emptiness hidden from itself!

Who would look for you and find you in the middle of the road?

Who, if not the darkness, forgive me mother Serbia, the darkness…

 

Here, where the spade is still used for writing,

Dew used for crying, silently, more silently…

Oh, Europe, every day is dark here

When the eyes of the father and the son don’t see you.

Here, the land is fertile and spiritual

Full of honourable fallen Serbian breed.

Here, the man and God are trusted.

And the famous lump at the highest peak!

From here… and there far away… to Kosovo plain!

 

Here the night is long.

The longest in the world.

When the body is put

In the sacred ground forever.

Oh, my land, survive

In my deepest wound.

And when you are nowhere,

Not even on the map of the crucified Christ,

May the dead lips guard you.

 

This is the last home

Clear sky, clear dome…

Oh, man, where is God?

Превод на енглески Сандра Ћелап.

____________

Beleška uz ovu pesmu nelažnog patriotskog pesnika

Hristosa Božinog (S. Brankovića)

 

Pesmu Moje Kosovo izgovorio sam u trenutku prazavičajne egzaltacije. Pustio glas čovečuljak koji tumarao ne znam više sve čijom zemljom. Samo ne svojom. Snimljena diktafonom, pa bačena na papir, pa elektronski-što će reći u ekransku kulturu, prevedena na engleski, italijanski i španski, izazvala reakciju dijametralno suprotstavljenih, od pohvale do pokude. Daleko se čula, samo ne tamo gde i nastala, niti šire, u celoj Srbiji!
Ne može biti objavljena, zna se ovde dobro šta se ne sme.
Politikantska, ja promucam: iskaz ličnog doživljaja. Da, ali politika je sve! Kratko uzvratim(skriveno da sam doktorirao nauku o politici-ako tako nešto uopšte i postoji!): Ako je politika sve, sve nije politika. Hej, kao da ne znaš da se svet podelio oko Kosova, da ko god je počeo pesmu na k-odmah Srbi, loši momci, objavili.
Takozvani kritičari s desna:
Ako ti je prezime Branković, zavet nije umro, niti izdajice mogu ovde da prođu!
Uzalud sam pokušavao da ukažem na Vuka Brankovića kao jednog od prvih branilaca Srbije i Evrope, i to i posle Kosovskog boja…
Kod ovih ni Volter ne bi ništa promenio kada se založio da se čuje mišljenje s kojim se ne slaže.
Neki(valjda treći?) hvalili Moje Kosovo, o čemu neću ni reč.
Kako da objasnim da je misao potekla sama od sebe, nije vezana ni za oteti, ni za osvojeni prostor…
Možda za grudvicu duha koja me održava iz dubine korena identiteta. Ima li nešto što je samo moje, pa makar bio sedmomilijarditi…?
Fragmenti u formi stihova izraz su samo moje čiste iluzije; znaci u obliku slova – vazduh koji udišem… i ne pripadam ni jednom delu suprotstavljenog sveta.
Ako ispuni merila vaših medija, možda i prođe, sada kada me više i nema tamo gde sam ono što jesam, kao što za obzirne cenzore više nikako i nigde nisam.

S poštovanjem,
Slobodan Branković (kad su se oni koji kontrolišu dosijejeeeeee… pobrinuli da provale moj pseudonimHristo Božin i duboko pogrešili u prizemnom tumačenju! Ideja je bila obična, ne da prevratnik pod plaštom litercije sakrije prevratničke namere u gluvo doba ideološke idile, no da se identifikuje kao sledbenik deda Božidara Bože i bake Hristine).