Ознаке

 

 

…..Не можемо заменити Кијука, јер таквог више нигде нема; такви, који живе за друге и бдију над ближњима, ретки су и у бољим, а камоли у оваквим временима, временима охлократије и тријумфа ништавила, кад би наша елита, и духовна и световна, хтела да се „побугари“ (ко јачи, ми уз њега ), или потурчи, или, осим часних изузетака, ко зна шта још (мајстори, мајстори, што би рекао Аца Секулић, песник)… Ова соба, кроз коју ходам, додирујући покојникове књиге као да додирујем његову пријатељску шаку, соба, испред које, на једној вешалици, виси  кошуља са плавим пругама и тамним прслуком, која му је тако добро стајала, подвлачећи његов мудрачки изглед и благу, учитељску реч, да, управо ова соба – није мртва. Он је у њој, са свиме што је урадио и што је хтео да уради, све док се није срушио од можданог удара, као високоврхи храст наше храбрости, као наша сушта усправност, која је остала (копље с неба забодено у аждају зла и лажи овог доба) чак и кад је Кијуково тело зашло у гроб, да почине до свеопштег васкрсења…

Кијукова соба: удишем њен књишки мирис, мирис пожутеле хартије, с крвавим мрљама наших страдања и златном прашином нашег поноса, и кажем: “Учитељу, ту сам. Спреман сам, и не само ја, да одговорим на Твоје питање, оно кочићевско, стегоношо наш, Предраже:“Идеш ли, роде?“

Идем, Учитељу, с Тобом, јер ти си ишао за Христом и Светим Савом, кога је Владика Николај звао најлепшим сербским дететом.

Идемо, па докле стигнемо. Јер, како рече један древни подвижник свом монашком ђаку, боље је да оставимо кости у пустињи, на путу у Земљу обећану, него да се враћамо у Египат таме и идолопоклонства.

Идем, Учитељу.

Владимир Димитријевић

Пренето из часописа „Људи говоре“, видети више: http://www.ljudigovore.com/2012/07/u-kijukovoj-radnoj-sobi-umesto-vostanice-za-sestomesecni-pomen/