Ознаке

(Одломци. Из јесењег броја књижевног часописа БРАНИЧЕВО, 2012, посвећеног Духу српске књижевности)

17. септембар 1943.

Пробуди ме ноћас ова мисао: потребно је ослободити се свега и пустити мисао да тече апсолутно слободно. Свака људска мисао је окована. Одозго је теологија, одоздо је материја, и са свих других страна су неке копче које укопчавају мисао у традицију, обичаје, нарави, системе, доктрине, схеме, социјално, политичко, расно, класно, верско, национално… Пуно је родослова, крштеница, тапија. Мисао је у читавом низу кврга, ланаца, котви. И сама реч је један фосил, једна окаменотина. Разговарате са неким лепим духом, и осетите јасно како му глава удара у неку школу, о какву доктрину. Дух је само теолошки, економски, политички, социјалан; само то и, чак и кад је све то заједно, крила су му везана и мисао спутана. Одасвуд је неки Дамоклов мач који му сече главу.

Дух треба да уђе у све системе, да обигра све стране света и, најзад, да, ослобођен, погледа у звездано небо и у цео космос који је у њему. У духу се одиграва цела васељенска игра, и цео тај плес треба пустити да игра. Све треба заједно да уђе у пуно дејство. Иначе, кретање се врши у једноме, само у једноме од многобројних сектора. Глувонем се је кад се је само у једном делу васколиког круга. Лажни су подједнако сви слојеви, све наслаге: и пакао и чистилиште и рај и сви кругови по њима.

Где ће се и како ће се кад се почне и заврши само од материје, само од снаге, само од физике, само од метафизике? Треба створити хиљаду очију да гледају, хиљаду ушију да слушају, и сва, сва чула. И онда је дух везан за дух, и како ли тек кад је привезан само за један од његових многобројних стубова!

Ноћас, кад ме је та мисао пробудила, у полусну, осетих се како слободно и невезано течем, протичем, дејствујем, активно учествујем, и као тело и као дух, као живот и као природа. Чим се светлост јутрос појави, и по столу књиге и напољу улице и људски поредак, задрхтах пред робовањем системима и поретцима.

„Свет је овај дубок, и дубљи него што дан мисли“, него што дух може, него што моћ хоће, него што одбацују и добацују све наше опруге. Да би се он осетио, баци се сав у лудо ослобођење, у распусну слободу, и скидај све копрене, одбацуј плаштове, разгрни се, откривај се, и са голим духом, босоног, голотрб, упаљених очију, сав у ватри слободе и стварања, крени на хаџилук и на поклоњење стварима и појавама, не би ли се отварале, откривале, обнажиле.

Какве су страшне тамнице све доктрине и све вере и школе и универзитети и академије! Тама бије из њих, и кукњава и беда.

* * *

О, та сидра која бацамо да се укотвимо! О, та пристаништа! Како је све то принудно и да бисмо се одморили! А то су системи; то и ништа више. Дух тражи правац најмањег отпора и упућује прамац где му је најлакше и ту се усидрује. А море тече и тече, и звезде и небеса и тело и материја и биохемија.

Сваки је дух „наштимован“ на овај или онај начин. Ја сам на овај начин који би хтео у све тонске редове.

Дух који може да посети све пределе свог духа, и других духова, и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи: то је дух који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно. Он се дешава и дејствује како се дешавају и дејствују живот и природа. Рефлектори таквих духова морају по целокупном комплексу. То су храбри, смели летови који траже и саопштавају, невезано, своја тражења. Живећи и дешавајући се и у пандемонијуму, и у панангелијуму, и у мартиријуму, и у еуфоријама, екстазама, мировима, умртвљењима, ударајући у све струне светске харфе и у оргуље са хиљадама цеви – они удишу цео живот, теку током свега, и издају од себе облике који носе жиг духовног злата, печат вечности, signatura rerum.

 

29. септембар

Глава је по цео дан пуна неких мисли, осећања, порива, прохтева, жеља, и хиљаду и хиљаду разноврсних акција, треперења и струјања. Прођу магновено понека и не могу да се улове. Највећи се део несвесно збива. Један део и свесно. По цео дан баца искре, та справа на врату, које се ту у њој и гасе. Читава су згаришта тих светлаца који су дошли и прошли. Потпали се, запали, згасне, и тако по цео дан и, такође, и по целу ноћ, јер ноћу фосфорише у облику снова та чудна и сложена направица.

Играју ли се то протони и електрони, спајају и растављају, или се то пали негде изван машине, или то иде некако у заједници, или није ни прво ни друго ни треће, већ ко зна шта?

Али ту је све што је. Ту се справља цело људско масло. И то по цео живот. Нема мира у тој кошници. Зуји, хуји, бруји… и одавде излазе и рај и пакао и сви ратови и све вере.

Како се то збива у тој скрами можданој, или у самим наслагама, или по целом организму – ко ће ући у то чудо? Замислите у једном пресеку рад свих тих две и по милијарде глава које сад живе на планети! У тако једној чудесно сложеној светској машини, вероватно, да, ни у једном тренутку, ни у тим људским ни у тој светској машини, ништа се истоветно не понавља. Две и по милијарде разноврсних прелива у овој секунди!

Материја, енергија, сила, дух, Бог?

 

30. септембар

Запањено стоји човек пред универзумом. У његовој кошници ври. Хиљаде сунаца и месеца, хиљаде светова. Све се то креће по утврђеном вечном реду који се никад не мења и који се никад не зауставља ни за једну секунду. Кругови, елипсе, линије, колосеци, скретнице, материје, хемије, биохемије – све се то креће по вечно утврђеном реду. Понекад, каква ерупција, земљотрес и неред, али је то ситница за овакву светску фабрику. Равнотеже сила, контрасти, теже, правци најмањег отпора: као да су неке духовне појаве тако много личе на разум и ум и надахнуће.

Запањено и застрашено човек стаје пред ово светско чудо. Има, има васељена, сем материје и њене снаге, и својих интелектуалних и спиритуалних снага. Било да ови произилазе из оних, или они из ових или све то из нечег трећег: било како било: свемир је биће које има и тело и дух.

И колико је то тело исполинско, и тај дух је такав. И сва су светска тела само делић и тог џина и делићи тог духа. И тај дух који „ведри и облачи“ светским миром, тај је тај, можда, који зна у чему је ствар и шта је све ово.

Најзад, шта му знам? Све је то тако чудесно да ништа друго не остаје него занемити са дивљењем, запањити се на начин као у Медичијевој капели или се застрашити на начин личности у Страшном суду сикстинском.

 

10. октобар

Шта постоји? Постоји само оно што смо освојили и до чега је дошао наш објектив. Постоји наша хемијско-биолошко-спиритуална комплексија, и оно што постоји то је оно што из ње постаје, оно што из ње фосфоресцира.

Иза тога постоје и постају постојања – и постајања – ако постоје – али је то изван стваралачке видљивости и опажајности нашег мотора.

На чудном и несхватљивом путу случаја човек осећа да се нешто збива, али сваки и најгенијалнији напор да се пробије у суштину, па и у саму површину себе и свега збивања, не води циљу.

На плану непознатог везе наш дух везове, на граниту ничега урезују се нека слова: – то је борба са нама и са стварима; борба равна редовно поразу.

То је стварно. Све друго су логичне конструкције, сколастичке схеме, верске доктрине, геометријски нацрти, математички низови, и то све није животно и не хвата природу у правоме њеном суштаствовању.

Та системска пића су добра за тренутна опијања и за забаву наше радозналости, али, одмах после отрежњења, долази мука и, после игре за радозналост, поновно тражење другачије разоноде.

Али те гозбе, нарочито оне Платонове, богате су и гаванске, и милина је учествовати на њима. То нам је све чиме се можемо да утешимо, и то нам је све што је у границама људске могућности. Узмите, на пример, трпезу Спинозину, Декартову или Кантову и, од новијих, Бергсонову – све је то пуно ђаконија, божанских пића, сјајних мириса и величанствених снова, и како је све то опојно и чаролијско; али, како то брзо прође као дејство и како настане тама. Теши једино то што је они и сами признају, те тако, са њима, пријано лутамо и забављамо се гледајући и испитујући те Мајине велове које нити дижемо нити спуштамо.

И тако путује људска мисао, од тренутка кад је ко зна на који начин постала, лута, креће се, тражи, тражи се, и иде кроз време које је створила и кроз све друто што је створила, фосфоришући око себе, светлуцајући, шкиљећи својом светиљком духа, оплакујући свој случај преко свих наука и свих уметности и свих вера.

 

11. октобар

Рибо је забележио да су 1896. године објављене 2.294 књиге, чланка, мемоара итд. из психологије, а 1913. преко четири хиљаде, широм наше земље. Колико је после тога штампано и колико је конгреса одржано и колико је разних школа и система!

Наш дух и наша душа, и цело тело, и све животиње, па и биљке – јер је основана и психологија биљака – постали су један огроман кртичњак кроз који рију психолошке кртице.

И како данас, тако се то ради од Зенона Елеатског кроз сва времена. Планине су то књига, покушаја, експеримената… Раде лабораторије, предаје се са катедара, публикује се, испитују се крвни системи, мозак, неурони. Читаве „фабрике“ раде, и постоји читава психолошка индустрија…

 

(Бранко Лазаревић, Уметност и естетика idearium (пролегомена за једну теорију естетике), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005, 448–451)

_____________________________

видети и друге прилоге:

http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/