Ознаке

После 1903. године Прва Србија је кренула према Другој
Србији, која није на небу, већ на земљи, али је опет историја, поплава
догађаја, трагичних, спречила да се усправи – Друга Србија; тако да је
Друга Србија, коју су крајем другог миленијума многи призивали као
спас, остала више пука химера, згажена влат траве.
Друга Србија је остала загонетка, више неостварени сан и
илузија, која, можда, може постати збиља једног дана, кад сваки њен
грађанин преузме своје бреме одговорности на своју душу. Ако се то
догоди, родиће се Трећа Србија, која ће свету показати златне
ризнице оне Друге, придављене и углавном непознате Србије.
Док ово пишем, Трећа Србија је понајближе метафори и
далеко од Идеала.
Спомињем ту старинску реч, јер добро је да постоји Идеал о
једној будућој земљи и њеној истинској Култури, да би се уз помоћ
њега превалило макар две трећине пута према нечему што сада изгледа
као призивање фатаморгана и химера.
Верујем у Трећу Србију, која неће бити савршена као ред на
гробљима, која неће бити само на гробљима, већ и изван гробаља,
колико на земљи толико можда и на небу, која ће уравнотежити
земаљско и небеско, јер је то услов опстанка, постојања, чувања
огњишта вечности живота. Проживео сам век у оној Србији која
полако зараста у дивљину и атавизме, себичност и бескрајну тугу. Бог
нас као народ и као појединце није послао на овај свет зато, да
тугујемо, да радимо у корист своје штете и пропасти, већ да се радујемо
и да цепамо чворове и пањеве, да крчимо ове прашуме које напредују.
Један од мојих књижевних јунака веровао је да данас козе могу много
више да учине за овакву несрећну и тужну Србију од свих њених
патриота, како оних по службеној дужности, тако и оних многих
лицемерних. Међутим, у овој земљи сада не мекећу више козе, мекећу
– шкарт, књижевници и фарисеји, бирократе, фушери свих врста,
грамзиви и бездушни…
Они које наједанпут телале о Другој непознатој Србији, они јој
као црв подгризају корен. Друга Србија још постоји, једино, Богу иза
леђа, у резерватима, као мале скупине Индијанаца. Друга Србија је
претрпела бродолом близу обале, и остаци тога брода сабласно вире
из модрих амбиса…
Мора и океани имају своје стрвинаре – ајкуле, и Друга Србија
има своје вампире и вампировиће.
Понекад ноћу, док хуче сове, по полуопустелим селима, у
помрчини, Србија делује сабласно због невидљивих и притајених
крвопија.
Писао сам све књиге, које су ушле у овај Опус, свестан
близине и Силе тих ноћних немани; Србија их се није ослободила. И
неће их се ослободити у догледно време уз помоћ руље и оних који
носе трговима и раскршћима њених насеља транспаренте са крупним
натписима ДРУГА СРБИЈА, и нуде слаткоречива обећања, хлеба и
игара.
Сви треба да засучу рукаве и да се окупају у зноју лица свога
од понедељка до петка, не једну, него десетине година, да би почела да
се помаља Трећа Србија.
Свако треба да ради најбоље што може, одацивши од себе као
гнусну помисао да се без напора може стећи богатство преко ноћи,
постати богаташ и Рокфелер за неколико месеци!
Свако треба да чува сваког другог од зла у себи… Јер ова
земља у којој живимо животом који је мучење и понижење је на самом
рубу пропасти.
Нисам ни сибила ни пророк. И најобичнији човек види да смо
дотерали цара до дувара…
Никада нисам имао утопистичке амбиције.
Никада нисам помишљао да будем ни лидер, ни вођа, ни шеф
партије, министар, председник владе, саветник шефа државе. Од
основне школе писао сам песме, пишем их повремено и сада. Пишем,
наравно, и друге ствари. Нисам залутао у књижевност и не сањам да
побегнем од онога чиме се бавим деценијама. Стваралаштво је моја
судбина. Писаћу, ако бог да, до последњег даха. Нашој култури и
књижевности су у минулом веку учињене неописиве штете равне
пошасти опустошења захваљујући онима који су залутали у
књижевност и културу, прочули се као књижевници, сањајући да се
домогну близине власти и сигурних ухљебија и синекура, за шта је
вероватно најбољи пример један од њих, коме и данас иду на ћабу и по
мишљење. Мали је то човек, још безначајнији писац, али у обавезној
школској лектири њему је дато премного простора. Не само њему, него
и многима другима, још безначајнијим од њега. Србија мора коначно
да се суочи са самом собом, да сруши многе своје лажне митове и
Потемкинова села. Да да праву наду онима који још увек нису
напустили своја полуопустела села, да би многе варошице и градови
живнули, да би се коначно на напаћеним људским лицима, прошараним
усеченим борама, појавили осмеси.
Јер, ако се то не догоди ове или следеће године измождена
Србија ће постати Геријатрија.
Већ сада је наша земља један тужни Геријатријски завод…
Наши стари, не сви, они најбољи, говорили су лепо о љубави.
Беху то мученици добре наде, што су се као јато белих голубова
окретали у колу око Небесне Светлости, молећи се Богу и за нас.
Позивам вас, знани и незнани, да се тркамо : дуга је трка
за добром надом. Позивам вас да се решимо јуначки на трку, да
бацимо све варљиве наде под ноге и газимо по њима као по опалом
лишћу. Много је препона до праве наде, браћо и сестре; и смрт је
једна од препона. Но онај који има праву наду, он их све прескаче,
прескаче и смрт, и јури за својом надом.
Две су моје наде: Трећа Србија, коју ће донети на раменима
Мученици велике љубави, молећи се Богу за све нас.
Они што су познали љубав јачу од смрти, и што се моле
Љубави за нас.Јер има таквих који говоре, да је љубав тајанственија
од тела, и вечнија од звезда на небу.
Који су кроз љубав разумели и дрво и камен, и звери у гори
и рибу у води, и гробове. Једино љубав може да сломи печат свију
тајни, да би се све ствари показале наге љубавнику своме.
Ја немам други аргумент до Љубав! Љубав ме је водила док
сам замишљао и уобличавао све оно што сам створио и написао.
Стварао сам да бих створио себе, да бих прогледао и познао,
и зарадовао се радошћу којом се само ангели могу радовати. Љубав
ме је водила тамо где живот почиње да бива тросунчано сијање. Дуг је
пут био док нисам почео да сагледавам у себи вечиту девојку, и
превечног сина девојачког, и дух голубињи.
Био сам и остаћу мученик велике љубави, и знам да је и
највеће моје страдање мање од љубави моје. Свака моја љубав
земаљска доносила је страдање, веће од те љубави. Јер ја сам се
заљубио у оно што је дуже од времена и шире од простора.
То није ова земља и оваква. То није ова култура и ова
књижевност оваква. То је Трећа Србија, чија ме визија опседа.
Та земља није само на небесима.
Та земља није нестајање.
Ја трчим за добром надом и зато се више не бојим смрти. Ја
знам да ћу и на другом свету имати пуне руке и одморно срце. Мислио
сам да на крају испричам тајну настанка свих књига које су ушле у овај
Опус; то би било сувишно. Ту тајну ће отпечатити Љубав, већ је
отпечаћује. Нису потребни мемоари, ни сторије како су настале
поједине књиге. Такве намере води себичност, сујета*. Мени је
важнија Љубав : нека ме она води кроз све кршеве и олује, као и друге
своје љубимце што вуже к себи…
11. јуна 2002.

*
Људи, горди, себични, кратковиди, надмени, разметљиви,
несклони покајању, виде само овај живот и свој ћепенак, интерес, и
често ми добаце: Где је твој Бог? Понеки, пак, верују у Бога оца, а
омаловажавају Сина Божијега. Васпитавали су их лоше, учили су их
окорели безбожници, и кад тврде да је ово једини живот и да ће
га делима својим учинити бесмртним међу људима, не знају шта
говоре, нека им Бог опрости!Колико пут ми је долазило да кажем
таквом : Брате, око Домаћина света бди дубоко у теби. Не веруј
заводљивим очима својим, пусти Око да ти осветли пут. Твоје су
очи завеса на Оку Божјем. Не може човек међу смртнима заснивати
своју бесмртност, јер онда ложи огањ у води. Наш је почетак у нечем
другом, он је као река, и има свој извор и своје ушће. Он је као дрво,
и има свој корен…. Никога не унакази појава смрти тако као такве
људе, жене… Зар треба да дуне студен ветар смрти, или да омиришете
месо ваших мртвих невеста, ваше мртве деце, ваших мртвих очева и
мајки, вашх мртвих пријатеља, да бисте престали да прецењујете овај
живот?
Да бих могао да створим Опус ВЕЧИТИ, ЧУДЕСНИ
КОРЕНОВИ, било је потребно много тога. Било је потребно
покајање, пре свега, које подмлађује срце и продужује век. Била је
потребна, заиста, влага у очима мојим што исушује гнев у мом срцу.
Молио сам се Духу Свесветом, да духне и разагна нечисти задах из
моје душе, што ме је гушио и покајању привео. Нисам тражио од
Уметности оно што она не може, што би ме одвојило од Бога и Истине
и Љубави. У младости сам сањао да за моје име и моја дела знају
милиони људи, док као деветнаестогодишњак нисам учествовао у једној
емисији државног радија коју су слушали многи, и после које је моје име
напунило стотине хиљада људских уста. Био сам затечен, и наслутио
сам, пре двадесете: Какав ужас за мене, кад се сва та уста напуне
земљом? Нисам се приклонио никаквим клановима, ни моћницима,
близинама власти. Нисам се обогатио и окружио најдрагоценијим
стварима из целога света. И не завидим ником, заиста, који се окружио
свим тим, симболима раскоши! Знам какво их понижење чека, јер ће
их те ствари надживети и сијаће и онда кад земљана тама испуно очи
њихове…
Слутећи долазак мајчине смрти нејасно, и нарочито на њеном
гробу, и у ноћима после њенога укопа, не једном помислих : Мој век
је, изгледа, прошао, мерен пантљиком времена анђела… Не од
мајчине смрти, већ после Миљанине, постао сам као вредна домаћица,
која је многе дане проводсила чистећи дом и спремајући дарове за
сутрашњу славу. Дјево Маријо, мајко небесна, прими ме у славу
Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. Не молим за
једнодушну славу што од људи долази, јер је равнодушна,
најравнодушнија. Прими и Наталију и Миљану, којима посвећујем, или
како верујући свет у којем сам се родио и порастао вели: намењујем
за душу! Не треба ми ништа друго, мајко небесна, ни круна, ни злато.
Јер је круна коју људи дају, увек трнов венац за разумне и лидачка
капа за безумне. Учини ме, мајко Божја скривеним златом у
најскривенијој ризници Твојој : и таквим учини и Миљану и Наталију!
Да нико не зна за њих и мене осим Тебе… Сакриј их од злих очију
света; чувај их као тајну, коју завист не може наслутити. Буди
мудрија од мене и не објављуј их никоме…
Наталија је сахрањена на дан када је покојна Миљана
рођена…Избриши, Господе, сва сећања моја – осим једног. Јер сећања
ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан.
Она ми притискају данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на
будућност, јер ми у легионима шапћу на уво : биће само оно што
је било. / А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим,
и ти не желиш, Господе, да будућност буде повторена прошлост.
Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо
сунце, да би гледало само повторења…
Моја мајка Наталија је отишла прерано са овога света, моја
прва жена Миљана још раније, у најбољим годинама, Бог да им душу
прости. Растојање између те две смрти је – 16 година. Помози ми,
Живи Боже, да не мислим на те смрти, на смрт уопште; оне ми не чине
ништа нажао. То су страшила која чоевк ствара, самом себи ствара.
Све те нагле и преране, и неприродне смрти, гурале су ме у сусрет
Теби, Боже.
Нисам безосећајан човек. Умирао сам са свима које сам дубоко
волео и познавао.Изгубио сам многе пријатеље, пре свега неколико
драгоцених пријатеља из младости. Хвала Ти, Господе, што си ме
раставио од њих, јер они беху најдебљи зид између Тебе и мене!
Научио сам да посматрам себе као умрла, и опомињем себе с
времена на време : Посматрај себе као покојника! Јер то је начин да
не осетим долазак смрти, да утупим жаоку смрти за живота, па кад
дође – неће ме имати чим убости!
Један умни духовник је саветовао :“ Не ишчекуј долазак смрти,
јер гле, смрт је већ дошла и не избија из тебе. зуби њени су непрекидно
у твоме месу. Оно што је живело пре твога рођења, и што ће
надживети твоју смрт, оно је и сада живо у теби. / Једне ноћи одсука
ангел пантљику времена, на којој не могах ни крај сагледати и показа
ми на пантљици две тачке једну уз другу. „Растојање, вели, између те
две тачке то је дужина твога века“.
Успео сам да заокружим један опус, јер сам се молио и кад Бог
није услишавао моје молитве. Многи су мислили да сам будала, и многи
говорили иза мојих леђа сажаљиво да сам будала…Међу њима је било
и вредних и побожних људи, али на начин ћифта. Молили су се и они
Богу, одлазили у цркву, али њихова молитва је била прво торбарење,
па онда молитва. Они се нису молили Богу, да им да Бога но ђавола..

.
12. јуна 2002.

(Из књиге НОВА ОСЕЋАЈНОСТ I )