Ознаке

Nauka o književnosti je čedo scijentističke vere 20. veka u apsolutnu i ničim ograničenu moć nauke. Izučavanje književnosti u skladu i na temelju toga ideala dovelo je da jedna prethodna paradigma, pozitivistička, inače dominirajuća u 19. veku, bude zamenjena drugom, još radikalnijom, scijentističkom, čije je osnovno polazište bilo da je književnost oblast samoreferencijalnog jezika te da se književni tekst, stoga, mora shvatiti kao autonomni objekt «nezavisan od mnogobrojnih mogućih kontekstâ u kojima bi mogao biti protumačen» (N. Lusi). tako shvaćena književna tvorevina mogla se, kao posve autonomno pisano jezičko iskustvo, proučavati sa različitih aspekata unutar stalno promenljivih konstrukata duhovnopovesnih nauka, od lingvističkog, semiotičkog, formalističkog, psihološkog, fenomenološkog do strukturalističkog, hermeneutičkog i poststrukturalističko-dekonstrukcijskog formacijskog konstrukta. Najopštije uzeto, nijedan od tih konstrukata nije se razlikovao od drugog u pogledu institucijskog razumevanja književnosti. Razlike su postojale samo unutar atributa naučnosti pod čijim se znakom operisalo. Ovaj scijentistički vid izučavanja književnosti kada se ova ispituje sa stanovišta njene sopstvene autonomije (tzv. imanentni pristup književnom delu) pretstavlja samo drugi pol izučavanja književnosti, dijametralno različit od onog koji se artikuliše unutar tzv. spoljašnjeg pristupa, koji podrazumeva proučavanje književnog dela sa stanovišta istorije, ideologije, sociologije i drugih, književnoj nauci neimanentnih modela mišljenja. Navedena dva kanona izučavanja književnosti, jedan drugom posve suprotna, pretstavljaju zapravo dve paradigme izučavanja književnosti koji jedna drugu smenjuju još od antičkih vremena do danas. Tako, primera radi, neautonomni pristup književnom delu prisutan je kod Platona dok Aristotelova «Poetika» pretstvlja obrazac razumevanja književnog dela kao autonomne tvorevine nezavisne od konteksta njegovog istorijskog nastanka ili ideološkog opredeljenja koje ono zagovara. Takodje, August Kontov «trodelni model» pozitivističke filosofije kao i Hipolit Tenova teorija o rasi, miljeu i istorijskom trenutku, koji pretstavljaju klasični obrazac spoljašnjeg pristupa književnom delu, mogu biti suprotstavljeni E.A. Poovom obrascu «filosofije kompozicije» književnog dela u čijoj se pozadini ocrtava naglasak na formalnoj dimenziji književnog ustroja. Na samom kraju 20. i početku 21. veka svedoci smo promene paradigme kada je poststrukturalizam,  koji je bio samo jedan u nizu teorija koje su književno delo posmatrale kao višeznačnu, diseminirajuću tvorevinu, čije se značenje beskonačno odlaže i čija je interpretabilnost beskrajna, zamenjen čitanjem i razumevanjem književnog dela kao poetike kulture, kao paradigmatsdki trag jedne Writing Culture, pri čemu se književni tekst sagledava kao stanje zatečeno odredjenim kulturološkim obrascem i, isto tako, elementom kulturalne komunikacije. Metaforički govoreći, sa Aristotel-paradigme prešlo se na Platon–paradigmu. Na temelju ovde, posve skraćeno, prikazane povesti nauke o književnosti želeli bismo da se u punoj slobodi podrazumevane mogućnosti za polemičku raspravu o temi o kojoj je reč, zapitamo: postoji li, zapravo, napredak u okviru disipline koja se jedno stoleće naziva naukom o književnosti (Literaturwissenschaft) a čiji su napori, po definiciji, upravljeni na pokušaje sve boljeg i tananijeg razumevanja književne umetnosti (imaginative writing)  i prirode književnog?
Napredak u nauci o književnosti ne postoji! On ne postoji na isti onaj način i u onom istom smislu u kome se reč «napredak» ne može da upotrebi za dela umetnosti i književnosti. Ne može biti govora o napretku unutar jedne discipline koja za predmet ima nešto što i samo ne može biti posmatrano u okvirima pojma «napredak». S druge strane, na pitanje se može, naizgled, odgovoriti sasvim suprotno, tvrdeći da upravo tamo gde za predmet «izučavanja» imamo nešto što po definiciji u sebi ne sadrži pojam napretka, upravo je tamo nužno dotični predmet podvrći izučavanju, očekujući od toga izučavanja sve tananija i nijansiranija razumevanja predmeta o kome je reč. Ali, pitanje i jeste u tome dokle se ta tananost razumevanja i interpretacije može tolerisati. U najoptimalnijem slučaju postignuta tananost objašnjenja i interpretacije dovela bi do toga da pred sobom imamo ili prepisano delo ili prepisano celokupno književno stvaralaštvo što bi vodilo jednoj paradoksalnoj atopičnosti gde na kraju ne bismo znali o čemu govorimo i šta je zapravo predmet izučavanja. Napredak nauke o književnosti u pravcu razumevanja prirode književnosti, a u filosofskom smislu toga na šta se ovaj pojam u konkretnom slučaju odnosi, ne postoji. Umesto toga postoji jezička disciplina koja se bavi problematikom prirode književne umetnosti, ali ova disciplina je isto toliko autonomna koliko i samo književno delo. Krajnja svrha nauke o književnosti nije da služi  boljem razumevanju književnosti, nego da govori o  književnosti, pri čemu je taj govor u službi zadovoljstva o tome govoru samom. Nauka o književnosti i njena mladja sestra, književna teorija, jeste metagovor koji se odnosi na ono šta govori, ali, tek delimično i u biti nesvrhovito, i na ono o čemu govori. Taj metagovor  koji govori o sebi samom, a tobože je stvoren povodom nečega drugog, upućen je na sopstveno zadovoljstvo u tekstu, i to u ravni onoga šta govori. To su, istovremeno, njegove granice i njegove mogućnosti i radi toga je on sazdan. Govor nauke o književnosti ne pretstavlja nekakav pragmatički govor o,  već pretstavlja govor koji emituje apsolutnu autonomnost spram nečega o čemu naizgled govori,  na isti način kao što  govor o Bogu ni za delić ne objašnjava prirodu Božije biti.
Vratimo se sada na pomenute dve paradigme kojima se nauka o književnosti služi prilikom tumačenja književnih dela: spoljašnjem i unutrašnjem pristupu književnom delu. Gledeć jedne i druge paradigme može se reći da je podjednako istinito tvrditi da je književnost istorijska tvorevina ljudskog duha, pri čemu se u njoj odražavaju povesni društveni odnosi, klasna opredeljenost autora,odnosno likova u delu, koliko je na isti način istinito reći da je književno delo  tekst  čije se sve bitne odlike nalaze u njemu samom. Ukoliko je, takoreći, do juče važio autonomni pristup književnom delu kao jedini valjani pristup književnoj tvorevini a od skora onaj suprotni, naime, da je književno delo odraz kulturološke
matrice, postavlja se pitanje gde se nalazi istina o biti  književnog dela, odnosno koji je pristup valjaniji? Ovo pitanje je, medjutim,  na mestu tek ukoliko se složimo da postoji izvesna korisna svrha nauke o književnosti. To da oni koji «bave» naukom o književnosti uistinu i misle da izvesna svrhovotost njihove «nauke» postoji, mi u to ne sumnjamo. Medjutim, sama praksa opovrgava da je reč o izvesnoj svrhovitoj «nauci». Svaki razgovor o «nauci» u nauci o književnosti zapada u  vrstu uopštenog razmatranja o odnosu izmedju nauke i  književnosti. Stoga reći da je diskurs nauke o književnosti upućen pre svega na samog sebe, naime jednom fenomenu samog lógosa koji govori o drugom diskursu čija je priroda takodje logosna, ne bi bilo neuputno. Nauka o književnosti, naime, deo je logosne tvorevine koja je upućena da govori o ideji  književnosti koju svojim postojanjem propoveda. Ona ne može da govori o književnosti kao o objektu, budući da  ne poseduje drugačiji izvor istraživanja o svom predmetu nego upravo onaj kojim se služi sama književnost unutar svojih svrhâ, naime jezik. Tako se ponovo vraćamo na strukturu metagovora nauke o književnosti. Ona je govor o govoru. Priroda i svrha nauke o književnosti ne leži u onome šta se od nje očekuje, shodno njenom nazivu, već u prirodi toga šta je  ona unutar svoje fenomenalnosti. A ona je jezička tvorevina o  drugoj jezičkoj tvorevini; ona ne govori o tome šta književnost jeste, već o onome šta književnost možda jeste. Ono šta nauka o književnosti kaže da književnost jeste, to književnost izvesno nije. Stoga, nauka o književnosti može biti shvaćena samo kao jedan projekat o književnosti, kao paralelna književnost. Ljudi koji se bave naukom o književnosti ne bi nikako trebalo da zaborave da sve književnonaučne paradigme nauci o književnosti dolaze iz filosofije. Ono na šta se nauka o književnosti odnosi –  na književnost samu, koliko i činjenica šta nauka o književnosti uistinu  jeste  – sadrži prevashodno problematiku lógosa, a on, kao što znamo, zahteva uvek korak natrag na putu koji vodi k mišljenju. U toj optici, nauka o književnosti iščezava u zadatku koji više ne može biti nauka, već stvar mišljenja o lógosu. Na taj način ona gubi i svoje ime. Ono što ostaje u stvarima razumevanja lógosa jesu književnost i filosofija koje, obe, govore o neskrivenim stvarima sveta.
Na kraju, kao o čedu nauke o književnosti, šta reći o književnoj kritici? Postoji li tu nekakav napredak u interpretaciji književnog dela?  Sudeći na temelju njene prakse koju čine njeni tekstovi  –   a neka nam ovde bude dozvoljeno da govorimo o savremenoj srpskoj književnoj kritici – ova kritika pretstavlja varijantu lansonovske impresionističke kritike pomešanu sa «učenom» terminologijom pokupljenom sa poljâ lingvistike, semiotike, strukturalističke i poststrukturalističke književne teorije koja pokazuje koliko raskošnu kvazi-učenost kritičara, toliko i njegove prijateljske ili (ne)prijateljske naklonosti prema ličnosti autora, dok delo, iz ovih ili onih razloga, ostaje u drugom planu. Jer niti se o delu može govoriti impresionistički i ad hominem, niti u ravni tobožnje objektivnosti terminologijom posve neumesno upotrebljenom (zloupotrebljenom) za čitanje književnih dela. Književnoteorijski pojmovnik naprosto nije predvidjen za potrebe tekuće književne kritike. Da nije «pojmovnika» koji otkriva o kojoj se književnoj eposi radi, imajući u vidu način prosudjivanja srpskih kritičara, rekli  bismo da se nalazimo na početku 20. veka: ponekad (doduše retko) na način kako
se prosudjivalo o Disu, a ponekad (isuviše često) kako se nekada prosudjivalo o  g. M. Rakiću. Imajući u vidu sudove kritičara svaka pojava novog književnog dela za srpskog kritičara je epohalna, otkrivalačka, samosvojna u tolikoj meri da bi, sudeći prema njima, danas valjalo čitati samo srpsku savremenu književnost i pri tome napustiti sve ostale epohe i zaboraviti sve druge savremene nacionalne književnosti što, razume se, deluje i neozbiljno i odbijajuće. Napredak u srpskoj književnoj kritici? – On ne postoji! Nekadašnje ideološke zablude danas su zamenjene zabludama o moći metagovora. Književnost, pak, kao «nulti stupanj pisma» ide svojim putevima, ne osvrćući se ni na kakve metaprakse.

(2003)

_________________________________(Izvor: Iz rukopisa knjige B. Tomaševića  „MISCELLANEA“)