Ознаке

Одломак из студије АВЕТИЊСКА МЕТАФИЗИКА РОМАНА-ЕСЕЈА „УЈКИН ДОМ“

Миодраг Мркић (1934)

Миодраг Мркић (1934)

Одмах рецимо да Лукић није тривијалан писац. Није припадник такозване књижевности из друге руке. Писац утицаја… Не, аутор Ујкиног дома не спада у представнике ерудитне књижевности; страни су му видови модерног маниризма…

Тиме нисам рекао да је атипични писац. Већ знамо ко су атипични писци – носиоци епоха.

Лукић своју муку која има значење и значај општег пројектује у своја дела. „Ја сам колективно биће“ (Гете за себе). Лукић има доста од „колективног бића“ и у вертикали, и у хоризонтали…

Лукић је писац муке и патње, без ачења, без скривене или нескривене жеље да буде дубокоуман, да засени…

Као  дукати – од златних крљушти је његово наизглед фактографско бележење. Чак и оно је високо поетично. Но, то је техника – остварење поетичности и дубине сувим фактима. …Густиш факата је поетичност своје врсте.

У вечерњој школи за основно образовање одраслих учио сам ђаке, и мислим да сам их научио, да се књижевност и уметност не развијају, за разлику од науке и технике и да нема конзервативности у уметности. Где и када доминирају, па и теоријски, они који убеђују о „развитку књижевности“, о томе шта је конзервативно у уметности?

Подкултура… Потпоезија… Све је уметност… Ефемерност… Шта се догодило и догађа? Зар се ишта догађа?  Иако  неки дан – на пр. 11. септембар – може бити : “ савршено уметничко дело“ (Штокхаусер). У ствари, сада гледамо исте филмове америчке, на ТВ, али, заиста ми се чини као да су то неки други филмови. Још су празнији. Да: естетско-поетски „тигар од хартије“ је сада поцепан. Мислим да Дон Кихот,  и Ујкин дом не могу доживети такав шок и естетски и поетски преображај… У етичком, моралном, хуманом смислу; пре свега у смислу контекста, Лукићева књига је у метафизичком, васељенском, мистичном, религиозном смислу истовремено и књига социјалне истиносности. Истиносности светског живота. Наша, али ништа мање светска.

                       Књиге и немешање

У данашње време поставља се нарочито питање пропаганде, агитпропа и с једне и с друге линије фронта специјалног рата; и са свих страна. Лукић са осећањем реалности свог главног јунака,  Боре Мишљеновића, голооточанина (већ му ово голооточанин дође као титула, презиме), окружен је актуелним књигама или се бар помињу. Ту су имена Чеслава Милоша, Николаја Велимировића, Андрића, Црњанског, Киша, Пекића, Селимовића, М. Булатовића, Велмар Јанковића…

Дакле, голооточанин, Мишљеновић! Његово филозофско-религиозно опредељење и литература су писци антикомунистичког опредељења и поетске и животне праксе. Лукић са тананом мером поетске функционалности ствара интелектуални миље за свог Бору Мишљеновића. Име лика, главног јунака, је смишљено реалистички, да кажемо реалистичком техником. Мишљеновић и мисли и осећа, и пати и сумња. И Бор + вој…

Да ли аутор Ујкиног дома манипулише читаоцима, народом, класом, са књигама које су актуелне и писцима који су актуелни? Другим речима : да ли Ујкин дом спада у тврди круг идеолошке  књижевности? Наш одговор је следећи : Лукићеву књигу Ујкин дом можемо сврстати у танано „идеолошку“. Она је књига са објективном тенденцијом, значи, не са тенденцијом писца (агитпроповска, неоагитпроповска – капиталистичка).  Тенденција ове књиге не произилази из пишчеве идеје, већ  из мотивацијског система дела.

Добро је што се писац „не меша“. Да бисмо употпунили тумачење, морам подсетити да у неколико мојих радова говорим опширније о неоагитпропу, о капитал-реализму, о реализму рестаурације као противтеже социјалистичком реализму.

Ми не мешамо ликове, њихова схватања, ставове и политичка опредељења писца.

Не оспоравамо право ма ком писцу, па ни Лукићу, са  уметничким и поетичким (и животним), дакле, и природно , са политичким искуством које има, да се окрене оним књигама за које верује да разобличују друштвену стварност… И, будући да је интелектуално то што је, да се окреће литератури, песништву које се намеће, које је привидно антирежимско и бунтовно, напредно, нова напредност, део борбе за слободу… демократију. Било је у нашој књижевности писаца, који су се прво прочули као комунисти, па су онда постали писци и нешто друго, демократе… Не заборавимо да прави писци описују типове, ликове. Они нису ти ликови. Агата Кристи није убица… Шекспир није Јулија, па ни Ромео… Чувам се  тога да не помешам  Мирослава Лукића писца и његове књижевне јунаке, главне или споредне…

Написати : Лукић је писац реалистичког опредељења (научност, документарност, типични ликови, језичка издиференцираност…) у смислу класичног реализма деветнаестог века. Исто би тако цитатима литерарног миљеа окружио и супротан тип – комунистички социјалистички. Са познатом топонимијом, путевима кретања… Исту би технику, поступак, проседе употребио и за онога који би био борац за „уравњење и уједначење људских бића на земљи“; како се изразио Бора Мишљеновић на 15. страни….

Написати тако нешто, значи дотаћи  део истине… Јер тзв. Лукићеви „типични ликови“ су врло индивидуализовани…

Корица Сабраних радова и огледа о Бели Тукадрузу  Миодрага Мркића

Корица Сабраних радова и огледа о Бели Тукадрузу Миодрага Мркића

_________ Прештампано у књизи: Миодраг Мркић: ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу. – Заветине: Београд, 2013. – 511 стр. – 24 цм.  – стр.: 73-75

Погледати и: Миодраг Мркић
ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ
Књига о Белатукадрузу   https://sites.google.com/site/zavetine2012/services