Ознаке

Сведочанство. Директан одговор на питање: Зашто би српски романописац Бела Тукадруз, аутор  романа „Анђујка“, волео да његов роман буде прво преведен на немачки, или шведски језик?

Овде доносимо индиректни одговор на ово питање, тј.  текст, који је у своје време (2001. године) објављен као једно од последњих поглавља романа, објављеног као пилот-издање,  Мирослава Лукића МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ. То поглавље је потписано необично: „ Тумач изгубљене древне науке и анђеоског заумног језика. *“

слика аутора романа "Анђујка", чији рукопис креће на своје велико светско путовање

слика аутора романа „Анђујка“, чији рукопис креће на своје велико светско путовање

* Ове НАПОМЕНЕ уз коначно издање немогуће трилогије МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ написане су превасходно за уредника овог издања, песника А. Лукића, чијој упорности, подршци и сугестијама, треба да захвали српска и европска књижевност што коначно добија ово Дело. Али ове напомене могу бити од велике користи и тумачима овог Дела, верујем, како у српској и балканским књижевностима, тако и у европском и светском књижевном амбијенту. Оне ће бити, надам се, корисне, преводиоцима и издавачима, и на Западу и на Истоку. Друга издања прве две књиге ове трилогије разликују се од првих, не у оним битним стварима, већ пре свега, у стилистичким. Будућа издања, или МЛАДОСТИ БЕЗ СТАРОСТИ И ЖИВОТА БЕЗ СМРТИ, или појединачних романа овог циклуса, према изричитој жељи аутора, могу се штампати на основу овог издања. Користим изванредну прилику да пошаљем многим мојим читаоцима по свету најсрдачнији поздрав уочи Вазнесења Господњег 2001. године, из Београда. – Мирослав Лукић.

 

* * *

Текст споменутог поглавља романа  публикујемо овде без икаквих измена, после пуних тринаест година, јер је тај текст, у каснијим прерадама рукописа романа био изостављен,  затурен, али, ево, пронађен је и објављује се, први пут, у респективном тиражу, о коме поједини српски писци нису могли ни у сну да сањају пре само петнаестак година!!!

 

ТРАЖИТЕ ЦАРСТВО БОЖЈЕ 
А СВЕ ОСТАЛО ЋЕ ВАМ СЕ ДАТИ

Гете је написао ФАУСТА (пре свега, други део) у најбољим и најзрелијим годинама, као уосталом и Флобер ИСКУШЕЊА СВЕТОГ АНТОНИЈА.

Надао сам се и веровао, пишући Трговце светлошћу (1998), Кућу светих ратова (2000) и Opus ober, oberlight (2001), да су те књиге отишле даље, што је природно и очекивано, од проблема ФАУСТА и ИСКУШЕЊА СВЕТОГ АНТОНИЈА.

Даље – према правој слободи : свака слобода долази једино од љубави, а највећа слобода долази од брачне љубави, која је сама небеска љубав.

Неизрецива милост, коју у ФАУСТУ симболише „вечна женственост“, оличена у Богородици, али и у Гретици; неизрецива милост „вечне женствености“ води увис : одакле је то, Гетеу, дошло?

„Човек треба да верује у бесмртност, то је његово право, у складу је са његовом природом и он се може уздати у обећање религије; али ако филозофија доказ о бесмртности наше душе хоће да изведе из једне легенде, онда је то слабо и не значи много. Убеђење у наше даље постојање извире у мени из појма делања; јер ако ја до краја живота неуморно делам, онда је природа дужна да ми додели неки други облик постојања, кад овај садашњи више не узмогне да издржи мој дух.“ ( Екерманови РАЗГОВОРИ, 4. 2. 1829).

„Не сумњам у наше даље постојање, јер природа не може да се лиши ентелехије [ “ оно што има циљ у себи самом“, по Аристотелу облик који се остварује у материји, активни принцип који остварује оно што је могућно “ ]. Али ми нисмо сви на исти начин бесмртни, и да бисмо се у будућности испољили као велика ентелехија, морамо то и бити.“ (Екерманови РАЗГОВОРИ, 1. 9. 1829)

            „…Мајке!Мајке! како то чудесно звучи!
 
            – Не могу вам одати ништа више (…) до то да сам код Плутарха нашао како се у грчкој древности о мајкама говорило као о божанствима. То је све за шта имам да захвалим предању, све остало сам ја измислио.
 
            Код Плутарха постоје два места на која се ова Гетеова изјава може односити. Једно је из Плутархове биографије Марцела и гласи : “ На Сицилији има један безначајан али древни град по имену Енгион, чувен по очитој владавини такозваних богиња мајки. За њихов храм кажу да је крићанска задужбина“. Друго место не говори директно о мајкама него о Платоновим схватањима ( у дијалогу О пропадању пророчанстава), али је вероватно утицало на концепцију мајки: „Он [ Платон ] није претпостављао ни бесконачан број светова, ни један једини, ни пет, него 183, поређана у облику троугла, тако да свака страница садржи шесдесет светова, а три преостала се налазе на три угла.Они додирују једни друге и тихо се врте као у колу. А унутрашња површина троугла је заједничко огњиште свега и назива се пољем истине. На њему се непомично налазе замеци, облици и праликови свега онога што се догодило и што ће се догодити; а од вечности што их окружује тако рећи отиче време. Једном у сваких десет хиљада година је људским душама, ако су побожно живеле, дозвољено да тамо погледају; и наше најбоље мистерије су само сан о том сагледању и посвећењу. Отуда свеколика филозофија мора за своју садржину имати сећање на та добра“…
 
(Ј. В. Гете : ФАУСТ, Други део, Београд, СКЗ, 1985. (Видети Напомене, стр. : 324 – 325; 353)

„Стваралаштво световне културе, с религијске тачке гледишта, – према Николају Берђајеву, боље је од секташког религиозног стваралаштва, које разара вечне светиње Цркве. Леонардо је, у извесном смислу, с религијске тачке гледишта, бољи него Лутер, Гете је бољи од Л. Толстоја; Лутер и Толстој су религијски рушитељи, а Леонардо и Гете су творци нових вредности. Они су у нечем другом и о другом говоре“.

Човеку је, верујемо, дато да слободно открива истинско стваралаштво сам. Човеку Златног, Сребрног, Бакарног и Гвозденог доба. Орфеју, Хомеру, Дантеу, Микеланђелу, Леонарду, Шекспиру, Милтону и Рембранту, Сведенборгу, Лутеру, Гетеу, Бетовену, Толстоју, Борхесу, и – Анђујки, пастирици…

Фауст је непотпун и недовољан, као и свако појединачно биће, али у милости вечног бића догађа се његово спасење. А пастирица Анђујка; шта она у роману, Трговци светлошћу, који се бави судбином њеног земаљског постојања, тражи?

Она за живота тражи Царство Божје. За побожну жену, каква је била, то тражење постаје последња религијска, религиозна истина : пред којом тамне све остале. Знала је и дубоко веровала – све је непостојано и све је неистинито, осим Царства Божјега, све мора бити испуњено и саздано само њега ради. Држава, привреда, култура, читав свет – морају уступити место Царству Божјем…

Сир, млеко и качамак. Пасуљ и погача за Анђујку су савршен оброк.

Њена кожа и мишићи груби су и тврди. Њени зглобови брзо се савијају.

Али, да ју је судбина ставила један дан међу мекана крзна и свилене завесе, и дала јој фино месо и миришљаве поморанxе, видела би како јој ум омекшава а тело постаје немирно као да пати од грознице. Кад би принцеза требало да стане на њено место, била би исцрпљена у року од неколико сати. Нема ничег бољег у свету од оног што причињава задовољство и радује пастира!

Трговци светлошћу, прва књига немогуће трилогије (смем ли то написати?) : испунила је своју високу сврху од прве до последње странице, приближујући се вечно непрозирним веловима, подижући их и суочавајући нас са највишом тајном у Молитви, код Бога и са Богом. Откривајући на свој начин да је оно иза велова, сфера Царства Божјег…

Анђујка је у свом тражењу наслутила тајанствену душу историје, њену светињу над светињама. И уз њену помоћ , писац је зашао у област религијског стваралаштва. У чему је смисао човековог религијског стваралаштва?

Познато је да хришћанство „није само откровење, већ и прикривање; царство Духа остаје одшкринуто, оно се открива у стваралачком животу духа у слободноме пророчанству. Човеково стваралаштво није могло бити откривено у Светом писму, него слободно открива сам човек. Али, истинско религиозно стваралаштво је могуће само за човека који испуњава истину закона и истину искупљења…“

„Човеково религијско стваралаштво може бити само откровење његове љубави према Богу, – како сматра Берђајев, оно може бити одговор на откровење Божје љубави према човеку. Само кроз такво стваралаштво долази Царство Божје, које је царство Богочовечанства…“

„Царство Божје је циљ историје, крај историје, излазак изван граница историје, и због тога оно не може бити у историји“ (Берђајев).

Кућа светих ратова, друга књига трилогије, задрла је у тајне посмртног света и бесмртности људске душе. Сасвим је природно што су категорије времена и простора укинуте у овом роману, као и у следећем, последњем : Opus ober, oberlight. Јунак тих књига је Душа Анђујкина, колико и Апсолут : продором Апсолутног размакао се сваки природни и историјски живот, истопио се, изгубио своје обрисе, прешао у бесконачност. Кућа светих ратова завршава се небеском песмом налик на литургију, апсолутним, пре свега апсолутном музиком, музиком у којој је највероватније све уједињено за сва времена. Opus ober, oberlight, дошао је из апсолутног; тај финале трилогије долазио је из најдубље никада остварене чежње светске културе и књижевности. Из чежње коју су проживели и зрели Гете и Бетовен, а чији је смисао : истинско помирење Старе и Нове Европе.

Апсолутно је, чини ми се, дух писања „водило“.

Први читаоци рукописа књиге Opus ober, oberlight, они добронамерни, нису схватили „апсолутно“; окренута споља, њихова свест се сукобљавала са низом антиномија, које су, рекло би се, чувале тајанство животних дубина. Финале те књиге се одвијао у дубини духовног – не само у душевној дубини : тамо се нуди и открива Апсолутно. Човек је и за живота уроњен у апсолутну стварност, он није само роб света, није само у власти царства релативног. Постоји наравно несамерљивост Апсолутног и релативног, између Царства Божјег и историје : то никад није затворена сфера релативног, историја никад није изолована од највиших реалности. Историјско или релативно је „интимно нужно за откривање пуноће Апсолутног“ и апсурдно је супростављати их.

Сви трагови створени животом и памћењем сакупљају се у условима које ствара појединац…

Негде се не скупљају, и главни је узрок незнање.

Тако људи урањају у стање двојства и привида, у ком се разликује унутрашњи и спољњи човек.

Рађају се пет чула у телу, и тело, и са њим повезана осећања задовољства, незадовољства и равнодушности. Настаје пет главних страсти, које муте ум и просветљење…

Зато треба познавати ум…

Али, мало њих га упозна, мало њих се у животу припреми као што ласта припрема своје гнездо : Не прави га на земљи или на води на неком другом несигурном месту, већ прави добро гнездо, сакривено, да га увек може поново пронаћи и да га ништа не може уништити…

Емануел Сведенборг је „свијао“ тридесет година, то своје добро скривено гнездо… Није проповедао ; објављивао је књиге, писане суздржаним и сувопарним латинским језиком, и делио је те књиге, у Лондону.

Водио је веома једноставан живот.

Хранио се млеком, као и Анђујка, пастирица.

Понекад би му дошао у госте драг пријатељ из Шведске и тада би пустио на вољу себи неколико дана.

Желео је да упозна Њутна, јер га је привлачила астрономија, закон гравитације, али никада га не срете.

Занимала га је енглеска поезија, Шекспир, Милтон и други..

Путовао је по Шведској, Немачкој, Аустрији, Италији, посећивао фабрике и сиротињска предграђа.

Волео је музику и разговарао са анђелима, никада им не намећући своје идеје…

Говорио је о светлости : светлост је за њега била метафора и симбол истине.

Учио је људе да се могу спасити богатијим животом и стваралаштвом, али многи једва да су ишта разабрали од свега што је говорио.

Није извршио утицај какав је требало, и то је део скандинавске судбине; у њој се, верујем, све догодило као у сну под стакленим звоном..

Викинзи су открили Америку неколико векова пре Колумба, али је слава припала њему.

Уметност романа је створена на Исланду са сагом, а тај проналазак се није распространио…

Мислили су да је лудак, али зар лудаци пишу и говоре тако јасно и убедљиво?

Стваралаштво је загонетка коју морамо одгонетати. То је тајно писмо упућено анђелима, и уз њихову га помоћ можемо дешифровати на небу…

Наука коју је обнављао и тумачио, била је Изгубљена.

“ Човек је кроз све оно што воли повезан са духовним светом… древни људи су били небески, јер им се ум слагао са анђеоским“, говорио је Сведенборг.

„То су били златни људи. То је био златни век, и анђели су одржавали са тим људима на земљи блиске везе, као пријатељи са пријатељима.

Људи који су дошли после, знали су да је постојала веза са небом, али не тако дубока. То је био сребрни век, када су људи били у добром природном, али не и у добром духовном стању.

Човек је постао спољашан и телесан у Бакарном веку, и тада је потпуно изгубљена наука о познавању неба и са оним што припада небу.

Злато је било небеско добро прадавних, сребро – духовно добро давних, а бакар – природно добро у коме је живело потомство људи.

А онда се појавило гвожђе, име последњег века и истине без добра.

“ Човек је заборавио да све ствари на свету постоје по Божанском, да су обучене у природу његову да би могле постојати.

Свака животиња поседује знање које је усађено у њу. Пчеле скупљају мед из цвећа, праве восак и саће у које сабирају мед, иако их томе човек није научио…

Другачије је са човеком, његове мисли потичу од духовног света. Да ту способност није изопачио животом противном Божанском реду, да његов ум још и није повластио такав живот, да је, рођен у чистом незнању, и судбином био приведен небеском реду, небу у себи, човек би се везивао за небо.

Човек је заборавио Науку о саобразностима (Scientia corresponditarium), покидао је нити и везе са небом…“

“ Само оним душама које су у истинама према добру, допуштено је да говоре са анђелима неба, само онима које признају Гопода и Божанско у Његовом Људском, јер су у тој истини сва неба!

“ Божанске истине отварају човеково унутарње биће, јер је човек саздан да је по своме унутарњем бићу слика неба…“

“ Био сам упознат са начином на који је Господ говорио с Пророцима преко којих је дата Реч. Он није говорио с њима као са Древним људима, уливајући се у њихово унутарње биће, већ је говорио преко Духова који су њима били послани, Духовима које је Господ испуњавао својим изгледом и којима је удахњивао речи које су они налагали Пророцима, тако да је то био налог…а не утицај… А пошто су све те речи долазиле од Господа, све су биле испуњене Божанским, те садрже у себи унутарњи смисао који је такав, да га Анђели Неба разумеју у духовном и небеском смислу, док га човек разуме само у природном. Тако је Господ повезао Небо и Земљу уз помоћ Речи…“

Сведенборг је на непоновљив начин говорио о БИБЛИЈИ…Говорио је језиком изгубљене древне науке, анђеоске.

Много је непознатога на свету и у васиони, али уз духове какви беху Сведенборг или Бетовен, човек осети : да непознанице може упознати.

На Бетовеновом столу, уоквирене и под стаклом, стојале су речи преписане са неког египатског храма, које су га увек подсећале на – Царство Божје :

Бескрајно, Вечно и Узвишено :

ЈА САМ ОНО ШТО ЋЕ БИТИ.

ЈА САМ СВЕ ОНО ШТО ЈЕ, ШТО ЈЕ БИЛО И ШТО ЋЕ БИТИ; НИЈЕДНА РУКА СМРТНОГА НИЈЕ ПОДИГЛА МОЈ ВЕО.

ОН ЈЕ САМ ЗА СЕБЕ И ЊЕМУ СВЕ ДУГУЈЕ СВОЈЕ БИЋЕ…

ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ обећао је Енглезима, и једну увертиру ; али је смрт одложила испуњење.

ДЕСЕТА СИМФОНИЈА се пробудила у Бетовену на самртничкој постељи, али је затим заспала, и чинило се да је неумитна судбина пустила да спава предуго, да је сасвим вероватно да се   више и неће пробудити…

Постоји несумњиво сведочанство, веома дирљиво, о дану смрти Бетовена. Двадесет и шестог марта 1827. његову постељу обасја сјајно пролетње сунце.

Напољу се бели снег.

Око поднева, барометар је показивао да се приближава чудо.

Појавили су се оловни облаци, а око пет, права бура над Бечом.

Видео је своје пријатеље како одлазе да се побрину за његов погреб и место на гробљу.

Крај Бетовена је остао само композитор Хитербренер.

Блесак једне муње обасја му лице, а гром затресе кућу из темеља.

Подигао је руку ка небу као да се брани од светлећих лучева.

Рука му клону а очи се укочише као залеђена сибирска језера!

Победио је смрт чим га сахранише.

Његове рукописе, књиге и намештај продаше на лицитацији за 1575 форината.

Списак рукописа и музичких књига завршавао се 252. бројем . У бесцење продати за 982 форинте и 37 крајцара , док СВЕСКЕ ЗА РАЗГОВОР и ДНЕВНИЦИ пронађоше газду за једну форинту и 20 крајцара!

Од књига вреди споменути:

Канта NATURGESCIHTE UND THEORIE DES HIMGESTIRNTEN HIMMELS,

Bodea ANLEITUNG ZUR KENNTNIS GESTIRNTEN HIMMELS,

Т. Кемпискога   NAFOLGE CHRISTI.

Цензура је узаптила:

Зојмеа SPAZIERGANG NACH SURAKUS,

Коцебуа UBER DEN ADEL,

Феслера ANSICHTEN VON RELIGION UND KIRSHENTUM…

Енглезима је обећана ДЕСЕТА СИМФОНИЈА.

Да би је једнога дана заиста и добили,       да би њени звуци икада пробили , као пљусак светлости или пролећни пљусак, неизмерне баријере небеса, потребно је да на Земљи има напредовања задовољстава брачне љубави према Небу, која би се састојала у умножавању блаженства и среће тако да постану небројени и неизрециви.

ДЕСЕТА СИМФОНИЈА припада узвишеним небеским сферама.

Бетовеново обећање ће можда бити испуњено једнога дана или ноћи, једнога ведрога и прекраснога летњег дана, или једне олујне и пуне муња ноћи, када то напредовање постане унутарње, када земаљски бракови досегну срећу и блаженство унутарњег неба, Неба Невиности, у највећој слободи…

Овај свет се не може коначно препустити силама зла.

Потребно је усредсредити и ујединити силе Царства Божјег.      Знао сам да ће многи читаоци, читати, Кућу светих ратова, и на Балкану и у свету, као књигу о загробном животу. И било је углавном тако : читали су је из перспективе рационалистичке ограничености. Људи Гвозденог доба замишљају бесмртност као загробни, онострани живот у односу на живот земаљски и живот на овом свету. Религиозни стваралац не може прописивати упутства како да се чита и тумачи његово стваралаштво.   У Кући светих ратова “ вечна женственост“ је, можда, присутна, више као лелујава привиђења, неромантични реквизитариј пролазнога…Међутим, та књига   показује да све што је пролазно само је симбол, одраз онога што је вечито. Можда сам завесе виших сфера мало подигао , и показао да небо има кругове, сфере, од којих свака даља и виша представља веће степене блаженства. Написао сам књигу о нечему, на шта се мало писаца пре мене усудило, о животу после смрти.

Шта црква зна о стању духа после смрти?

Ништа.

Телесно потиче од родитеља, док је духовно израз човековог осећања. Човек има лице на земљи и оно се на небу мења; лице умрлог се разликује од телесног лица. Дух добија лице осећања, када се спољашње лице уклони, а открије унутарње. То је треће човеково стање.

Анђујка је волела добра и истине више него саму себе.

За истином је трагала, не да би из ње извукла неку корист. И зато је истина у њу улазила и отварала степене памћења до којих многи никада не допру.

Њена осећања за живота била су сачувана, и на небу су се употпуњавала и усавршавала кроз вечност. Што је уписано у памћење, урезано је у мозак и у целог човека.

Што је човек радио, мислио, хтео, што је видео и чуо, уписано је у његово духовно и унутарње памћење, које се не брише никада!

Оно је истовремено уписано у дух и у удове.

Сва завођења и силовања, свака лаж и подлост, злочини, крађе, лукавства, преваре, све се то поново приказује у духу.

Јер свако се осећање може развијати у бескрај, стално се богатећи.

Који су за живота волели Господа и ближње, поседујући анђеоски разум и мудрост непатворену, скривену у најдубљим

осећањима унутарњег памћења, када одбаце телесно, њихово се природно памћење успава, а разум и мудрост, скривени у унутрашњем памћењу, поступно постају анђеоско памћење…

Учени су природу запетљали ; одвојили су Душу од Духа, иако су оне исто и имају људски облик.

Живи људи обожавају заблуде, јер се оне слажу са злом у коме су.

„Благо онима који оставе имање потомцима и кошуље ластама ; благо слабима и несретнима који се немају коме пожалити, пут им је отворен према златним ћупријама небеским, узанијим од власи женске косе и сферама анђела“ – осећала је душа Анђујкина.

Анђујка носи са собом раван, стечену за земаљског и тварног живота.

Раван је њено памћење, и природно – телесно осећање. Та раван се више не мења. Служи сада као спољашња раван, у њу се улива мисао…

Пошла је Анђујка   на истину као побожна старица. Вера је у свему и свачему, њено средиште је негде између живота и смрти, човечанства и непознатога…Царства Божјег.

Анђујка је проживела, под Кровом планине, живот древних људи .

Познавала је науку прадревних људи, анђеоску, изгубљену…

Најважнију науку, помоћу које је стицала ум и мудрост, и везу са небом.

Није доколичила и судбина и невоље су је приближиле небу кроз љубав према фамилији, потомству, Господу, натприродном…

У човека је усађена слика анђела и Бога ; чисти у мислима виде, као древни људи, анђеле и Бога.

Не виде га они, који су угушили у себи усађено веровање, који су потиснули утицај неба властитим умом и злом живота…

Ко мисли према природи и слабој светлости која од ње долази, мисли само о простирању какво постоји пред његовим очима, и не може видети унутрашњим погледом анђеле и Бога.

Онај ко се дубоко замисли – а пастирици Анђујки се то често дешавало – зна да унутрашњи вид, вид мисли, има широко простирање.

Господ је Господње у облику човека, Старца у блиставој светлости, а анђели су небески људи…

Анђујка је осећала да је оно што зна сразмерно ништавно према ономе што не зна.

Вероватно је то први корак према мудрости , знати то, јасно видети.

Невиност је суштина сваког добра.

Добро је добро онолико колико у њему има невиности.

Нико не може доспети на небо ако није био у невиности…

Анђујка је, дакле, поседовала добро и невиност, и вољу за Царством Божјим, које јој се откривало у многим тренуцима њеног живота, у дубини његовој. Зар је једном потврдила у себи : НЕКА БУДЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ! Тражила је Царство Божје а све остало јој се дало…

*

Бетовен и Гете су чезнули за измирењем Старе и Нове Европе; умрли су са том неоствареном чежњом.

Оно што је водило увис, у књизи Опус обер, оберлигхт, није била „вечна женственост“, већ душа Анђујкина, вечно подмлађивање : Младост без старости и живот без смрти. Био је то један друкчији језик, пре свега. Језик апсолутне музике, језик анђеоски. Језик једне древне изгубљене науке. Језик целовитости, интегралности. На њему је било могуће и немогуће, дивни сусрети, и измирење Старе и Нове Европе.

“ – Ваздух на земљи је загушљив. Стара и Нова Европа, Азија и Африка, Америка и остали свет, обамире у тешкој и порочној атмосфери.

Материјализам без величине оптерећује мисао и слободу и спутава рад влада и обичних срца.

Планета Земља је близу тренутка када ће се угушити у ниској себичности, секташтву, и подељености.

На Земљи нема знакова истинске надмоћности, то јест Доброте…“ туговао је Бетовен за живота на земљи.

На њој не одјекују звуци ДЕСЕТЕ СИМФОНИЈЕ.

Земља има много великих људи и уметника, који су то само на изглед.

Енглезима Бетовен обећа   ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ : да би је заиста и добили, треба понекад да учине оно што је Бетовен сам често чинио .

Нек се потруде да науче!

Небо је веза, једна, једина.

Небо над човеком отвара се небу у човеку, и обрнуто.

Из сваког отвореног неба у човеку одјекује мелодија измирења новога света са античким…

Књига Опус обер, оберлигхт, отпочела је онога тренутка , када је њен састављач, осетио да се анђели и духови окрећу ка њему, светлост је долазила одозго, и вид се није уплашио анђела и духова. Јер они се, понекад, окрећу ка човеку, они мисле да је човеков говор њихов говор, и да немају другог. То долази отуда што су они у човековом говору а не у своме којега се (тада) и не сећају. А чим се окрену од човека, они су опет у свом анђеоском и духовном говору, те од човековог више ништа не знају…Врата непознатога отварају светлост и музика…анђели…

Природни свет је онај што је под једним сунцем и од њега прима топлину и светлост, и томе свету припадају све ствари које се помоћу Сунца одржавају.

Духовни свет је обасјан блиставом светлошћу неба у којој се показује све онаквим какво уистину јесте.

Духовни свет је обасјан светлошћу јачом од хладне светлости, као што је белина снега, светлошћу која се појачава и бистри душу, тако да уочава ствари које није раније, све оне ствари које се не могу обухватити мишљу везаном за природни пламен и сјај…

Човек није слика неба по спољњем, него по унутарњем облику, јер његова душа прима небо, а спољашње прима свет.

Постоји одговарајућа веза и утицај божанског људског на све што је на свету, и зато постоје анђели и људи. Човек је основа неба. У човечијем телу је сакупљено толико небеских дивота, које не потичу од природе, већ од с а о б р а з н о с т и, од божанског људског Господњег…

Веровала је пастирица Анђујка, дакле – томе је нису научили попови ни калуђери – да је цео природни свет одговарајући Духовном свету.

Цео природни свет саобразан је духовном, не само у општем, већ и у појединачном што га сачињава. Свака ствар постоји и одржава се према духовном свету, потпуно као учинак и узрок.

Човек је истовремено и небо и свет у најмањем облику, и у њему постоји природни и духовни свет. Унутарње, душа, које припада његовом уму и вољи и вери, сачињава духовни свет.

Све што се збива у спољашњем или природном човеку, збива се и постоји по унутарњем или духовном.

Спољашњи и унутарњи човек одвојени су један од другога, као што је небо одвојено од света.

Природа саобразности може се видети на лицу човековом.

На лицу ненаученом да се претвара, на коме се испољавања ума и срца показују у природном облику као у својој слици.

Лице је огледало карактера, и оно је човеков духовни свет у његовом природном свету…

Памет без доброте је казна Божја. А велика памет без велике доброте је неописиво проклетство.

Схватиће временом људи пролазни и верујући да постоје анђели; да је анђео у ствари спој велике памети и велике доброте. Пишући Opus ober, oberlight, писац је лечио себе и векове који су за нама Бакарни, Гвоздени : отклањао је тумор на свом срцу и на срцу времена. Писао је тугом, разливеном у његовом срцу, обесмртивши и овековечивши нешто што је веће од амбиције, осећања и јаче од мисли. То је небеска љубав у којој има нечег свемоћног, неодољивог, непролазног…И одлазио је даље, најдаље, где Душа, бескрајни, најгенијалнији, најмоћнији чудотворац, све што је се косне, упија у себе као левак, прерађује, преображава у непролазно, оживљујући неким чудним животом, обесмрћује неком необичном бесмртношћу…Ићи за Сведенборговим, Бетовеновим, својим и Анђујкиним осећањима, за људским осећањима, када са руба времена и простора чежњиво полете, значи отићи најдаље, значи кренути на немогући хаxилук. Јер, куда то људска осећања улећу, у какве светове и какве реалности? Да ли мисао прати осећање, или осећање мисао? Има ли одговора?…

  Тумач изгубљене древне науке и анђеоског заумног језика. *

 

***

Одговор је дат, надамо се, на оно зашто, – индиректно и директно (“ Анђујка је, дакле, поседовала добро и невиност, и вољу за Царством Божјим, које јој се откривало у многим тренуцима њеног живота, у дубини његовој. Зар је једном потврдила у себи : НЕКА БУДЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ! Тражила је Царство Божје а све остало јој се дало…

*
Бетовен и Гете су чезнули за измирењем Старе и Нове Европе; умрли су са том неоствареном чежњом.
Оно што је водило увис, у књизи Опус обер, оберлигхт, није била „вечна женственост“, већ душа Анђујкина, вечно подмлађивање : Младост без старости и живот без смрти. Био је то један друкчији језик, пре свега. Језик апсолутне музике, језик анђеоски. Језик једне древне изгубљене науке. Језик целовитости, интегралности. На њему је било могуће и немогуће, дивни сусрети, и измирење Старе и Нове Европе….“)

Надам се да немачке и шведске читаоце неће шокирати крај романа „Анђујка“.