Ознаке

УВОД

 

„…Кад се уметност изроди а машта пориче, рат завлада народима.

Духовни рат : Израел ослобођен из Египта,

то је уметност ослобођена природе и опонашања.

Песник, сликар, музичар, градитељ : мушкарац и жена,

који нису једно од њих, нису ни хришћани.

Морате оставити очеве и матере, куће и имања, ако стоје на путу уметности.

Молитва је проучавање уметности….“

Бела Тукадруз (снимак Ивана Шишмана, у кругу будућег манастира св. Петке у Лешју, 20120, с-и Србија)

Бела Тукадруз (снимак Ивана Шишмана, у кругу будућег манастира св. Петке у Лешју, 2012, с-и Србија)

У ВИЗИЈИ СТРАШНОГА СУДА В. Блејка, има и оваквих фрагмената (вреди их имати на уму!) :

…Страшни Суд није ни Прича ни Алегорија него Визија. Прича и Алегорија сасвим си различита и нижа врста Песништва. Визија, или Машта, јесте приказивање онога што Постоји Вечно, Стварно и Непроменљиво. Причу и Алегорију створиле су кћери Памћења. Машту окружују кћери Надахнућа, које се, заједнички, зову, Јерусалимом…. итд.

…Свет Маште јесте Свет Вечности; он је божанска груд у коју ћемо се вратити сви након смрти Вегетативнога тела. Овај је Свет Маште Бесконачан и Вечан, док је свет Рађања, или Вегетативни свет, Коначан и Временит. У томе Вечном Свету Стална је Стварност сваке ствари, коју видимо као одраз у Вегетативноме Огледалу Природе… итд.

…Грци су приказивали Крона, или Време, као врло Стара Човека; то је Прича, али Збиљска Визија Времена јесте Вечна Младост. Ја сам, ипак, донекле прилагодио свој Лик Времена уобичајеном схватању, јер сам и сам, такође, њиме захваћен, а и моја је Визија заражена, и видим Време као старо, јао, и то одвише

… Људима се не допушта да уђу у Рај зато што су обуздавали своје Страсти, или што су њима управљали, или пак зато што у њих нема никаквих Страсти, него стога што су Неговали своје раумевање. Ризнице раја нису Порицања Страсти, него Стварности Ума, из којега све Страсти Провиру, Необуздане, у својој Вечној Слави. Глупак неће ући у Рај, па макар био колико год Свет. Светост није Улазница за Рај. Одбачени су Сви Они који, немајући никаквих властитих Страсти, јер немају Ума, потратише животе своје Обуздавајући Страсти других Људи, и Управљајући њима, РАзним лукавствима Беде и Окрутности свих врста. Јао, јао, јао вана, Лицемери. Палате Правде, милостивије од Цркве, чак су и убиство присиљене допустити ако није

почињено из страсти, него из Хладнокрвна Предумишљаја и Накане. Савремена црква Распиње Христа с Главом Надоле…

            Страшни Суд јесте Рушење Рђаве Уметности и Науке. Само је Духовно Стварно….Где ли је Постојање изван Духа или Мисли? Где другде до у Духу Глупакову?…

Када сам напунио двадесет и четврту годину, није то било скоро, инстиктивно сам осећао да се пост – како рече Блејк – тиче уметности. Био сам песник пре 24. године, и потрудио сам се да то останем и после – верујем, до данашњег дана. Међу мојим пријатељима у младости је било и песника, музичара, сликара, ћифта и издајника. Блиски су ми били они који беху окренути духовном миру, сабирању, слављењу, не спољњим обредима и Антихристу. И моји тзв. најбољи пријатељи, временом су почели опадати, као увело лишће у јесен. Зашто? Почели су да губе, са успесима које су постизали, вечно тело, тј. машту, тј. самог Бога, самог Христа, чији смо ми удови.Али ја то нисам тако јасно схватити (одмах ), као што сада пишем. Схватио сам касније, можда понајвише читајући Блејковог ЛАОКООНТА. Неки су међу њима схватали значај Божанског Тела, сликали га или опевали; огледа се у неким њиховим делима ( у оним делима која су стремила Вечности, и у којима је све визија). Не жалим за љубавима и пријатељствима које су ветрови година однели ко зна где. Јер да ли су то биле праве љубави и истинска пријатељства, ако се између мене и мојих драгих испречио новац, успех, царство Цезарево, велики Сотона?

Било је оних који су закони новца пре тридесете тако покорили, омађијали ( узели су све што се могло узети – станове, атељеа, синекуре, (и да не набрајамо остало ….списак је дудачак); истовремено, шта је било са њиховом уметношћу : да ли је напредовала?

Да ли је била уметност оно што су створили пре тога? Да ли уметност уопште може бити док се лепота не покаже гола?

Најинтелигентнији међу њима су били одлични трговци, лицемери. Нисам то могао да не приметим већ у двадесет и шестој, седмој, у тридесетој, кад су понеки од њих почели да склапају тајне споразуме са Царством. Ако су уметници, како су могли да склопе споразуме са Царством, које је против уметности?

Једном је од њих (а он није једини), Природа постала врхунско божанство, богиња. Срећом, судбина и Бог су нас на време раздвојили на много година; он је отишао у свет да живи са Сотонином женом, прихвативши рат и беду.

Друштво мртвих песника је, понекада, много боље од оних за које смо годинама били у заблуди да су нам пријатељи, својта, и да ће такви остати до гроба.

Анђели, и посебно један међу њима (кога сматраху за живота занесењаком, лудаком : Блејк) опомињали су ме деценијама :

…Без непрестана рада ништа се не може учинити.

            Рад је уметност. Ако га напустиш, бићеш изгубљен.

            Исус, његови апостоли и ученици беху уметници.

            Њихова дела уништи седам анђела од седам цркава азијских, Антихристов наук.

            Стари и нови Завет велики су законик уметности.

Уметност је дрво живота. Бог је Исус.

            Наука је дрво смрти.

            Сав је посао човеков уметност, све ствари.

            Нема тајне у уметности.

            Неплодан човек није хришћанин, а рушилац је још мање.

            Хришћанство је уметност, а не новац. Новац је проклетство.

            Што зовемо старинским драгуљима, то су драгуљи с

Ааронова прснога оклопа.

            Није ли сваки порок, могућ човеку, у Библији отворено описан?

            Није грех све што Сотона таквим назове : све љубави и милости Вечности…

*

 

Сведенборга, на жалост, мало људи чита на југоистоку Европе, на Балкану. Као и Блејка.Знали су да Вечност постоји, као и свака друга ствар у Васиони, у Вечности. Па и овде на земљи. Може се препознати по неким стварима, пре свега по онима које се никад не претварају у неку другу. Цвет дивље крушке : вреди се загледати у његову белину. Или цвет јабуке, дивље трешње. Ко их је научио како ће да расту, да цветају и да дају плодове?

Живео сам много година у паклу, у шумама непрегледних заблуда; али сам исто тако, у својим мислима и сећањима, често путовао у Рај.

Опростио сам својим пријатељима из младости многе ствари; упали су у Замке које им је Антихрист и Време поставило. Царство и политика ждеру људе и уметнике, као аждаје.

Овде се објављују неке ствари написане поодавно, када сам желео да будем бескрајан, када сам био бескрајан, када ми је посед био бескрајан, као и поглед…

Нисам знао да је то био Бог, Бог у свим стварима. Бога сам видео – на спрудовима Дрине, или Пека. На врховима далеких и сребрних трептавих топола на хоризонту… Бог је био увек у даљини, али се приближавао, понекад, кад смо волели постајао попут нас, да бисмо ми макар на кратко могли бити попут Њега…

Може се написати књига на литстовима врбе, на зеленим сабљама кукуруза, на пањевима што их је избацила река побелелелим на сунцу, на коњским лубањама. На цветовима барских локвања. На расцветаним слаповима дивљих ружа, ако људско срце храни чежња, и блистав летњи дан шаље блескове, шапат анђела… Може се књига написати на песку светлуцавом.

На камену…на циглама…на цреповима.

 

 

 

Бела Тукадруз - крајем јесени 2013.  недалеко од Ниша, тј. на планини Радан, у селу Ивању, махала Весинаца, у аутентичном миљеу... (Снимак Шоле Соколовић)

Бела Тукадруз – крајем јесени 2013. недалеко од Ниша, тј. на планини Радан, у селу Ивању, махала Весинаца, у аутентичном миљеу… (Снимак Шоле Соколовић)

 

 

ТЕЖИНА НА СРЦУ

 

Нико ме не гони

ни гавран, ни замисао.

Натоварила ми је

(судбина, живот?)

велико бреме…

Не видим се

од бремена

Не види ми се лице,

очи,

ни стас.

Притсло ме је одозго

као пласт сена…

(13. – 14. март 2002.)

 

НИСАМ УСПЕО ДА ОПИШЕМ ПОНОЋ

 

Ни поноћну росу, ни припеве, надметање славуја у воћњаку.

Хоризонт је вероватно сањао о томе како његовим маховинастим сагом

трче јелени…Опасано јаблановима, високим као куле, дремало је

мало влашко село, грејано боковима мадона и летње оморине.

НЕ МОГУ СЕ ИСКУПИТИ СЕЋАЊИМА, НИ БОЛОМ

Њен живот је био – од како памтим – права каторга.

Чудио сам се како је издржала све те године и муке

и непојмљиву мужевљеву тврдоћу, мушичавост. Себичност.

Понекада ми се чинило да је ту неко божанство,

или древни шаман, умешао прсте.

Да је фатум упропастио, заробио, унесрећио,

намучио њене руке и ноге зарад себичног потомства.

Чудесна су то и генијална бића, светице,

али их суровост срозава.

И њих чека – не посвећење,

већ нека бедна кућа, бедна старост,

неки сто са мрвицама бајатим,

крњ месец у прозору,

жигање у крстинама…и бол, бол!

Њих, из које је отицала вечност живота

као менструална крв.

Њих, што су се враћале с поља уморне у сутон,

гладне, жедне, босе, опаљене сунцем,

што су вечерале хладна и неукусна јела

да би се скљокале на лежај и спавале чврстим сном.

Њих, што су се у зору прве будиле

и на дрвљанику урањале у светлост озарујућег хоризонта

заборавивши муке претходног дана, као и снове минулих ноћи.

Никада нисам разумео до краја живот једне газдарице,

родитељке, побожне, мајке. Он се губио као небо

у олуји, и пажњу је одвлачио месец изнад јабланова,

мутан, налик на мехур у коме се налази мртворођенче…

Одједном, иза жбуна, Циганка из Раброва!

Шчепала ми је руку и загледала ми се у длан

као у бездан и кликнула: – Поживећеш 84 године!

А да ли студираш факултет за њу? Насмејала се

на сав глас, ухвативши се руком за стомак,

да је и месец коначно провирио и исколачио једно око.

Одједном, све беше надреално,

и на раскршћу на брегу испред порте

и изнад порте : узбуркано море са сантама леда

и Месец у жућкастој маглини, као изнад хриди шкотских.

Више то није био онај Месец кад смо полазили са заветине,

већ неки други, налик на њега; бледа слика…

Мађије влашких циганки, расипале су се као перле

низбрдо, тамо где се комешају и штекћу као лисице

младе бестидне сабласти што су упућене у живот

народа толико да то мора коснути

не само младића него и месец на небу…

 

 

БАЛКАНСКА ТРИЛОГИЈА

1

Још у зору наступио је нечувени

пљусак крви – покољ

прасића и јагањаца.

( Петак. Свети Кирил Александријски.

Мала заветина, Мали Спасовдан)

2

Отац је одавно

напустио дом

и ко зна када ће

поново да се врати?

Брат је на мору,

срећа на галији.

Берићет крај потока.

Жртва

пред очима.

3

Коме жртву приноси

Божја мајка?

Одсутном Богу?

Свим мртвима?

Супа,

ринфлеж,

сарма,

прасетина,

локва крви

Божје.

А где је винско сирће?

Где су паре?

– Нема пара, вришти кућаница.

– Има пара! Има пара!

– То нису моје паре! Његове су, његове…

– Ја не смем да их уситним!

Једу Жртву халапљиво и брзо

не смејући од срамоте да погледају једни другима у очи…

 

ПОГЛЕД С НЕРЕЗИНА

 

Оглед о Србовлаху, певачу

 

Изгледало је да ће хиљадугодишњи пљусак

преплавити и ову највишу стајну тачку,

чак је и неколико капи бризнуло,

тучани облаци су се спустили на потиљке навиљака,

али, наједанпут гле : облаци су посивели

и пробише их беле стреле.

 

Брегови

на истоку

ни плави

ни љубичасти,

с времена на време

тако јасни

да се виде

као на длану

иако је до тамо десетак километара

овце на пропланцима.

 

Јабланови

тополе

обалом реке

поруб од плавог шајака.

 

Десетак облака

белих и калушастих

у дубодољу

крај бившег јаза

пасе

срму.

 

Древни људи

враћају се из дубрава

и воде гласан разговор

стар три стотине лета.

 

Посматрао је певач свет с висине

као дечак с трешње.

 

Како је далек и сићушан,

као пуж – голаћ или мрав.

 

Посматрао је свет с висине,

као дечак с трешње;

замишљао себе и орла,

и како неко притајен

као змија у шипражју крај путањице

из оближњег винограда пуца.

 

Пали су с трешње устрељени,

певач с трешњама у устима,

и орао крвавог кљуна.

 

Шаље ли ове мисли Немили анђео, и зашто?

 

Гроф Лав Николајевич

и кнез Мишкин,

слични су као Настасја Филиповна

и сестра прве певачеве драгане!

 

Како се јасно виде ланци брегова

уз Четврту рајску реку!

Косином брегова силазе пастири

испред стада.

 

Шестар судбине

описује круг

око видокруга

око висова,

око извора и ушћа река и потока,

око мајке и синова,

око старог кова,

око предугог летњег дана,

око многих година,

око оног што у сутон

пролази зараслим стазама (поред гробља),

пробијајући се кроз густу зелену траву,

граор и жито (црвенка),

око муве,

око паука,

око споре будућности

и око најудаљенијег кута

земље Хипербореје,

где један новопечени шаман

сања да спасе свет,

морен несаницом

и болесном изнутрицом,

ништаван као ларва свилене бубе…

 

Бескрајну потребу његовог срца да се буни,

негодује, презире све старо,

подржава судбина.

Поглед с висине, с Нерезина.

 

Немерљива линија савести

као црвена нит,

као сев муње,

неке давне муње,

када је први пут заискрила

Бистрина Детета.

 

Можда после неке препирке

у вези са именом и презименом,

који се временом похабају као гуњ.

 

– Ја то нећу!

Тако је довикнуо поноћној свежини

означујући да му пут скреће мимо

наслеђеног имена и презимена,

уобичајеног, скројеног колосека.

 

Гаталинка га разуме,

не демон Вавилона,

и можда земља подивљалог шимшира?

 

Стражари ноћи,

карпатски видокруг,

жбуње руја,

жбуње јоргована

у клисурама

и стенама,

цере – мошњама…

 

Није му се певало о стварима које би неко претворио у нотне куке и чворке . Нити је имао довољно воље да проговори о свему ономе што се ковитлало у његовим осећањима, јер би то неко могао записати, одштампати, умножити, (зло)употребити. Надзирали су га невидљиви стражари с магнетним копљима : и он се тог моћног надзора могао ослободити једино испуњавањем своје најдубље жеље : заокруживањем извесних запажања, искустава…  (……..)

 

= = =  извор: УНУС МУНДУС, први пролетњи број  мишког часописа (један свет), који објављује сепарате писаца, проширујући ионако уско грло српског издаваштва, и богатећи савремену српску књижевност из најнеочекиванијих праваца. Овај бр, 47/2014, доноси сепарате о приповредачу и романописцу  Добрлу Ненадићу ( разговоре Мирослава Тодоровића са познатим писцем), избор из дела Душана ЖСтојковића „Снивци“, портрет Беле Тукадруза (уредника и издавача Заветина, писца чије је грађанско име Мирослав Лукић, 1950), и у оквиру портрета позамашну збирку нових и непознатих широј јавности стихова КОГИТО КЛУБ, и пројекте: Руска философска и теолошка мисао и опит, Леонид Столович, Лолоита Макејева, Серафим Роуз, Антоније Блум, у преводу Весне Васић Вујчић, као и прилоге уредника овог часописа Стевана Бошњака Физика свести и Звонимира Костића ПРОРОК У ВАВИЛОНУ…  –  626 стр. великог формата; стр. 321 и даље… – Часопис је по много чему јединствен и нетипичан, почев од формата и тематског оквира, а и сам назив нагони на упитаност. „Унус Мундус“ може се другачије назвати „Један свет“, …“Унус Мундус“ негује алтернативне и апаратне књижевне појаве.  Говорећи о овом часопису – пре непуне две године, књижевни критичар, есеист и филозоф Душан Стошић и проф. др Душан Јањић, књижевни критичар из Лесковца,  поновили су  да – часопис, пре свега објављује комплете књига домаћих и страних прозаиста, песника и теоретичара књижевности….