Ознаке

Београд, 2014.

Београд, 2014.

II

ПРВИ ДЕО

(извод узет с краја овог дела – нап. ур.))

_ _ ___ _ _ _ _ _ _ _ _ __ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ __ _

Сада се „Рај“ међутим, пунио светом. Неки су имали чаше у рукама и Тони се подиже да поздрави сенатора којо се опраштао Тако Стеван није морао ништа да да јој каже о своме животу животу овде. Чииило му се да ништа не би ни имао да каже.

Опет је био сам усред гомиле коју није познавао. Сада су сви били ту у врту, говорећи гласно као да су уплашени од ноћи. Неко (вероватно његов пријатељ Џо) је рекао да Гордонова кућа у позадини изгледа као брод пристао уз пусто острво, а да су они сви путници који су сишли са брода на копно само неколико тренутака, да би опружили ноге, али да се не удаљују од њега да их овај не би оставио заувек у дивљини. Пронашавши излаз кроз капију зараслу биљем, изишао је на малену угшчицу изнад М-улице. Пошао је само неколико корака тим путем, који је познавао, и већ је био у потпуној самоћи. Испео се уз брежулзак и нашао се пред својом кућом испод расцветаних липа.

Врата суседне куће у којој су становале сликарке била су отворена. Можда је ту била Сали, са осмехом који није ништа обећавао и ништа тражио, крећући се уморним, меким покретима међ страховитим сликама. Никога није било унутра и он је стајао неколико тренутака. Пред њим је, у потпуно) тишини, девојка притискивала трновиту грану на своје обнажене груди. Он тада сиђе у трпезарију, на чијем су столу још били неопрани тањири, чаше и воће. Отворена врата трпезарије водила су у вртић. Један од зидова који су га окружавали био је зид куће у којој је он становао.

Вратио се и затворио врата за собом. Пред његовим прагом су још биле новине, на које се претплатио да би видео како се развијају догађаји у Шпанији и у Судетима. Понекад их не би отворио по неколико дана, понекад би читао пажљиво ред по ред и мотрио после сваке прочи- тане речи шта се збива у њему. И као да се ништа у њемл више није покретало, као да је све било скамењено заувек да је сасвим свеједно што је тамо заувек оркан и што седам- наестогодишњи дечаци падају негде по друмовима. Али је читао реч по реч, и ако би му се учинило да је нрескочис коју, враћао би се на њу и читао је пажљиво. Затим би чи- тао извештаје о истраживањима на Иранској висоравни- арктичким пределима или у Аризони; али би у том случа, био подједнако скамењен и мртав пред открићима која би г иначе узбуђивала. И целу ноћ до зоре остајао је отворе очију у постељи.

Он је отворио сада новине и, не знајући зашто то чини, потражио вести из свога завичаја. Имена његових другова није било ту. Знао је да је Андрејка директор једног економског часописа, чије је име случајно пронашао у неком каталогу, да је Милан у Шпанији. У своме допису о борби у Астурији амерички дописник је говорио о песнику који је командовао једном међународном бригадом. Описао је његову „мушку“ лепоту, његове опоре стихове и најзад споменуо његово име. Међутим, шта се догађало са њим за време од двадесет година, да ли је био у одушевљењу, у беди, у болестима, да ли је волео, женио се, имао децу, губио их, свега тога није било у те три реченице које су описивале гињење људи у Астурији. Није знао чак ни да ли би желео да га опет види. Чак ни ове ноћи, чак ни сада кад је по свим кутовима празне куће тражио Сали да би проговорио само неколико човечанских речи и када би се обрадовао да му младићки глас Билов телефонира, као у последње време, без икаквог разлога. Бил би га називао Меком и казивао му ствари које су за њега самог свакако нове и узбудљиве, а за Стевана само младе и зато унеколико чаробне.

Тада је у двадесет првих редова дописа из завичаја (који је у својим мислима представљао себи не какав је свакако тога тренутка нити какав је био када га је последњи пут видео, већ какав се кристалисао у његовом ужасавању на прошлост) наишао на два имена. Била су штампана скоро у истој реченици, словима којима и све друге речи, али њему су изгледала неочекивано љута, црна, оштра, зла. То су била имена Стевана Џамића и Драгише Стефановића. Стеван Џамић, јављало се ту, вратио се са пута у Загреб, где се био састао са шефовима Хрватске сељачке странке ради евентуалног споразума свих странака опозиције. А мало ниже, да је Драгиша Стефановић одржао збор владине странке у Јужној Србији. И опет Стеван није могао да замисли каква је у ствари људска судбина иза та два имена која су ту споменута између десетине других. Било је јасно само да су то сад два огорчена противника. За њега, Стевана Папа-Катића, одавде, изгледали су на тој далекој пучини људских маса као два потамнела, бездушна, сасушена дирека око којих се разбијају валови и поплаве, без снаге да их оживе или разруше. Бујица је проносила кровове, подављене петлове. корита, лешеве говеда, смешне столице, женске шешире са перјем, а међ њима су стрчала још увек та два бездушна дирека, која су некад у човечанству, у свежини и младости били људи. Један, његов имењак, волео је његову мајку и затим жену која је рађала у планини, а други је волео сестру те жене и он је…

Стеван је утасио светлост и изишао да седне на балкон изнад врта који је припадао њему и девојкама. Он је чуо да су се девојке вратиле са својим друговима, да су на вратима између трпезарије и врта, и било је и лако и просто довикнути им „Хало!“, али он то није чинио. Просто, још један дан прошао је у његовом животу.

Војске инсеката пеле су се, губиле у диму, нестајале. Женке су бацале јаја, ларве су се храниле великим блатом, где су фосфори и нитрати блистали само један час. Њихова слузава тела димила су се и испаравала, загушујући нове народе ларви који су пристизали. Век инсеката дахтао је под њима. Само ноћу, један за другим, поставља.ли су се као зидови по својим путевима.

Све нове и нове војске, стрпљиве, ћутљиве, безнадежне и безбројне, продирале су у загушљиве, задимљене отровне шупљине и завоје Гордоновог врта. Убоди звукова, зракова, поноћних пчела и вашију отварали су ране, љуте кратерасте, које су мирисале на сумпор. Шест стотина врста инсеката гасило је своју жеђ и своје очајање.

Звуци су се разилазили лагано између звездане прашине, која је падала у свим правцима света, чак и над гроб празних лептирских телеса. Та су се тела спуштала кроз простор, као киша песка и као једино мерило за време које је на оној страни, у Шпанији, у Галицији, на Марни и у Стевановом завичају галопирало, а овде се вукло, наступало и повлачило се, и није одлазило никуд, и није значило ништа. Само је једна једина варница светлела одређено у дну и бацала светлост која је значила нешто, али је и она нестајала чим 6и јој се пришло. У ствари, била је само пресек неколико поставки, логичких, које су се, свака засебно, базирале на апсурдном. И Џек Гордон је мислио да ће заспати и будио се опет.

А Милица је пролетела између облака сасвим белих, кроз огромно стадо које је ишло сенци шума. Ушла је у небеско плаветнило над собом. Било је тако интензивно плаво и бескрајно и топло, тако јединствено и ново. Тек рођено плаветнило, тек разбуђено плаветнило. Теглећи своје бескрајне руке, плаветнило је излазило из сна, забацујући своју младалачку главу, полуотворених младалачких усана. Ефеб-Плаветнило, Аполон-Плаветнило, излажући своја обнажена рамена и груди Сунцу. Толико, да и Милица такође за тренутак забаци главу и склопи очи и насмеја се свим својим телом. Летела је још највише, навише, право у тај једини: талас плаветнила, у ту једну једину венчану бурму света.

Затим је слушала звук мотора и, укосујући крило, кружећи као орлови под њом, видела под собом не више стадо већ узбуркано море облака, који су прскали од сунчевих одблесака, преливали се један у други, пропињали се један на друти. И били су раскидани и захуктали, као у радосној игри у којој се цепа одећа у усхићењу, у којој се обнажује час бок, час колено, час слабине, док најзад цело божанско тело не остане наго у светлости. Кроз њихово лудо ковитлање она виде благи брежуљак покривен кадифеним зеленилом и тамном велурном сенком, и виде малене тамне жбунове између два брежуљка и млаз воде међ њима сребрно обасјан сунцем, а тамо даље опет превоје неког брега и опет тајанствену осенченост суседних висова.

И опет су хуктали и хуктали облаци под њом, а када би се размакли, она би видела у даљини, као дечју играчку, Обелиск и десно од њега, преко зеленила, безброј ситних кућица изнад танке траке реке. Једна од тих кућица била је она у којој је прошле ноћи легала у постељу и у којој је овога јутра излазила из постеље. И онда се сети да је међ тим кућама једно малено људско биће, мање од најмањих инсе- ката, протозоа, која би се једино видела под микроскопом, и да ју је Тони била молила да буде с тим људским бићем љубазна, а да га је она одмах напустила. Зашто? Да би сад била овде, да би летела овако, да би се винула у висину са које су и он и сви њему слични само протозое, да би летела право у плаветнило, у плаветнило… И она опет управи кљун у висину и мислила је да ће летети тако све више и више док буде било времена и простора и док буде било даха у њој.

И када је била сасвим у плаветнилу, сетила се да би можда било добро да му телефонира и да му каже да је свесна своје непажње. Али њему би то било досадно. Чинило се да му је било пријатно када га је напуштала, толико је он био тамо у неприлици, са својим детињским очима, ипак свежим и насмешеним. Као да је он сав био само парче овога неба, да је комад овога неба Тони позвала на пријем, а Џек тај комад неба напојио вискијем. Затим је мислила на Била и на виски. Кад би Бил само мање пио! А затим је мислила на млађег брата Ларија, који је хтео да иде да се бори у Шпанији, а родитељи га наговорили да уместо тога ступи у поморску академију. Као да је то исто! Мислила је на своје другове из Сурглав клуба, на седење по степеницама и разговоре којима није било краја, и видела је опет да је небо само небо и да је његово плаветнило просто питање атмосферских услова, и да је њена победа над градом у коме живи питање перспективе. Није ни примећивала да је опет испод застора белих облака, да су поља све већа и шира под њом, да је њихово зеленило све оштрије, да су контуре путева, инсталација, резервоара све одређеније, да јој са свих страна јуре у сусрет куће, да се под њом расцветава човечанство, да је она све ограниченија у своме духу, и да је све више део онога што је под њом све веће у својим пропорцијама.

Видела је друте авионе, сићушне, поређане, мртве, безначајне, на пољани која је ограничена са свих страна. И она је управљала својим тако да би га смањивала све више, све док не буде одговарао том уском ништавном простору, да би га могла поставити међ њих, да би га учинила исто тако ништавним, безначајним, истоветним њима. Њена рођена крила још су блистала на сунцу.

= извор: Растко Петровић ДАН ШЕСТИ. – Београд: Плато, 2014… 681 стр.; 20 цм. (Библиотека „Међу својима“). Тираж 1.000. – Стр. 551-557

Видети:  „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Постхумно објављен, монументални роман Дан шести поетичка је сума књижевног опуса и животног искуства Растка Петровића….

Над судбином рукописа „Дана шестог“ Растка Петровића или одломци из дневника једног од чланова „Когито клуба“

Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран