Ознаке

ПОГОВОР књизи  Белa Тукадруз  НЕЧИСТА СРБИЈА  I*

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић). Сегедин, пролеће 2015. Снимак Мира Сајичић

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић). Сегедин, пролеће 2015. Снимак Мира Сајичић

Негде при крају часописне верзије романа Доктор Смрт¹ постоје две сликовите реченице² тачне у много чему.Из тих округа прашине и паучине Србију неће извући потомци доминатора титоизма, нити некакав хуманизам и демократизам српских писаца, већ, хоћу да верујем, неке друге личности, које тек стасавају, као независне и светске. Да таквих личности има у најмлађој генерацији, да ће их бити све више, можда показују и две белешке на крају споменутог романа.Прву3 је написао јунак романа, другу његов млађи колега, рецензент4.Та књига је – то ће временом бити признато – својом жестином отворила дуго очекивани пут превредновања у српској књижевности и култури. Та књига је показала шта је све опоганило и унередило Србију 20. века.Напади на ову књигу су отпочели окаснело и подмукло.

Ти напади су дошли из очекиваног правца, од промашених амбициозних људи, и очајника.5 Из маловарошког света.6 Превредновање се не може зауставити.Не могу га зауставити непозвани.Јер нови живот и ново време траже нову савест за истине до сада прећуткиване. Нека тако буде!

__

1 ч. УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, 7-9 / 2002 – 10 – 11 / 2003, стр. 175 – 178)

2 …Живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до Хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, – пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног,сељачког друма. Крв. (…) – стр.156

… Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог јеНепостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. – стр.157

3 Аутобиографска белешка аутора ове сторије. – Писац ове књиге рођен је 1959. године,

кад НИН-ова награда за роман године није додељена, подно Јухора. Прве четири године провео је уз бабу и деду (сељаке, због развода родитеља). Са балкона дедине куће, као мали, видео је одблеске сунца у реци у даљини. То је она мутна и велика река, највећа у Србији, на којој су етаблирарни српски писци доказивали свој патриотско – књижевни салто мортале. Мајка ми је шесдесетих година отишла трбухом за крухом у Шкотску, тамо је и мене повела у шестој. Од очуха сам научио енглески пред полазак у основну школу, а касније и немачки и француски. Док сам ишао у средњу школу, учио сам португалски, руски и грчки. Мој очух је сматрао да треба да студирам славистику, али ја сам, на инсистирање моје  мајке, уписао стоматологију. И завршио сам је. Школске распусте сам проводио код бабе и деде у Србији, подно Јухора, све док нису помрли. Некако у то време умро ми је и очух. Узео сам његово презиме, ради успомене на њега, јер је много више за мене учинио, него мој отац рођени. Радио сам мало као стоматолог у Енглеској. Никад нисам мислио да ћу бити писац. Ни преводилац, упркос томе што поред српског говорим и пишем на још седам језика. Путовао сам као средњешколац у завичај мога покојног поочима, у Ирску, на Исланд; пропутовао сам Средоземље; видео сам Француску и Мароко, као студент, Египат и Мадагаскар; Русију и Јапан., САД. Бразил и Канаду. Црњански је певао о Суматри, а ја сам по њој корачао. Живот и судбина су ме упућивали на здраве зубе, а не на литературу.

Читао сам у оригиналу Шекспира, Бајрона и Шелија; Xојса; Марсела Пруста; Пастернака; Фокнера и Елиота, Виxинију Вулф и друге писце. Повремено сам читао и САБРАНА ДЕЛА Вука Караxића, бесумње највећег српског писца, од почетка до данас. Други српски писци су ми били досадни, нећу да им набрајам имена. Поседовао сам у својој библиотеци скоро све историје српске књижевности и све су  били – претенциозне и проблематичне. Све је прегазило време, чак и ону кратку историју професора  Петковића…Читајући понеке од књига савремених српских писаца, још тамо у Шкотској, повремено, почео сам и сам да пишем, онако за себе. Написао сам неколико књига, али ни једну нисам покушавао  да објавим. Ово је моја прва објављена књига. Када је моја мајка добила пензију, одлучила је да се врати  у завичај, у Србију, подно Јухора, у опустели дом покојног деде и бабе.. У најгоре време. Крајем деведесетих. И ја сам одлучио да се вратим, после бомбардовања Србије, 1999. године, али вратио сам се тек почетком 2001. године. Купио сам стан у ширем језгру Београда и отворио у њему зубарску ординацију. Нудио сам београдским часописима одломке из мојих написаних књига, под мојим именом и презименом мога правог оца, али никад ништа нису објавили. То јест, први мој рад је објавио уредник часописа ЗАВЕТИНЕ Плус ултра и то под псеудонимом. Заинтересовао сам се за уредника, тј. нашао у библиотеци неке од његових романа и књига песама; подстакли су ме, не само да пишем, него дапочнем и да их преводим на енглески, немачки и француски. Дакле, почео сам откривати да имам и дара за преводиоца. Имам припремљених и преведених неколико избора песама и романа… Не очекујем никакве награде у овој земљи. Молим Бога да моја мајка што дуже поживи; викенде проводим са њом подно Јухора… Чиме ће се завршити моје писање? Чиме се може завршити ако не Богом и бескрајношћу? Прикован за земљу, сваки човек криком шаље своја болна питања у космичке сфере, поноре и пећине, рупе у облацима, и – ниоткуда еха, одјека. Одасвуд навире и нагрће на човека ћутање, мукло и готово подмукло. Видео сам трагедију српске књижевности 19. и 20. века, а посебно трагедију писаца припадника тзв. демократске линије, овејаних богобораца. У делима и најдаровитијих, таквих, видео сам, стигло се, донде докле је стигао човек прикован за земљу, за једно раздобље. Мало је међу њима Христових људи. Оних који су у Божјем ћутању налазили речите одговоре на своје муке и болове..

Ја од таквих немам шта да учим, нити сам икада и покушавао. Ето, то сматрам најважнијом чињеницом своје биографије. – Крајем фебруара, 2003.

4 …Свечешће, као млад човек, помишљам на Италију, на Иберијско полуострво (Шпанију и Португал), Шкотску и прекоокеанска путовања. Свет треба пропутовати, стране језике треба учити, учити. И научити. Момке годину две дана старије од мене мобилисали су пре неколико година; неки од њих никада се нису вратили свом дому, граду, нити су икад видели оно што је требало да виде. Треба видети и Швајцарску, Гренланд и Норвешку, краљевину Данску – својим очима. Треба чути дивне мелодије других народа, прочитати добре књиге на њиховим језицима. Треба видети Бразил и Аргентину, Сибир и Суматру…Треба видети много добрих филмова…Не ово смеће, које сервирају по биоскопима и на телевизији. Овде. Треба многе и многе сате провести у Кинотеци. Да бисте разумели другог, ма ко он био, треба да знате како осећа, мисли, говори. Без знања страних језика и без путовања, без непрестаног употпуњавања сазнања, нећете моћи да разумете стварност ни других, ни ону у којој живите. Најстрашније је ако сте млад и осуђени на неку врсту својеврсног заточеништва. Многи су били у прилици да напусте своју родну земљу, или су то учинили силом прилика, али не верујем да они мрзе своју земљу, и не наговарам их да се враћају. Писац ДОКТОРА СМРТИ, како каже у својој аутобиографској белешци, вратио се у Србију после 2001. године. Написао је књигу, толико актуелну, да ће се дићи велика прашина. Пре свега због начина на који он доживљава стварност Србије.

То није књига са тезом, Доктор Смрт није супростављен само Доктору религиозне медицине. Аутор је написао оно што сматра важним у својој биографији. Доктору Смрти су супростављени, на једној страни, Бог и природа оне Друге, потиснуте Србије, а на другој, нетипична биографија непознатог писца. Бог и природа оне Друге Србије, или природе уопште, нису вулгарни; не смеју се мизерији палога и пропалога.

Иза Доктора Смрти – стоји много тога, пре свега групни портрет разабојника, вештог манипулатора и грабљивца, који је грабио и отимао бездушно од све остале деце, јер његова су глад и жеђ били велики и пре ступања у пустињу историје, а и у тренутку када се ванредан роман порађао. Овај роман запрепашћује, одушевљава, најпре ћутљивом лепотом, а затим и начином разумевања српске стварности. Његов аутор, иако је младост провео у Шкотској и Енглеској и тамо стекао образовање и диплому, није постао Енглез. Не прави се Енглез. Не забија главу у песак, као ној, не заобилази тешке теме, као тзв. овдашњи велики писци, које он етикетира као Флоберове папагаје.

Зашто је писац изабрао као главног јунака своје књиге једног доктора религиозне медицине, а не психијатра, или неког другог доктора, рецимо, неких егзактних наука? То је тајна писца. Ову књигу не треба препоручивати. Зашто? Па, ко је прочита, схватиће. А ко је прочита па не схвати, нек чита шећерлеме и постмодернистичке и друге вечне претенденте. Један од наших нових уредника је пре неколико година написао предивну књигу о вечним претендентима и пропалим писцима Балкана и Србије, који су проглашени великанима. Понеке од њих, писац овог романа, детаљније расветљава, понекад анатомски, уметнички надмоћно

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера. Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читајући ову књигу у рукопису, ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама које сам побројао. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима. Читње ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре очи за историју и српску стварност….

5 Видети о томе више у књ. Мирослав Лукић: ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, Едиција БРАНИЧЕВО, 2006.

6 Дух је господар обновљења, подложан је реинкарнацији. Велики дух је неуништив… / Југословенски и српски официјализам, шта је то? Маловарошки свет. Највећа заслуга југословенске револуције је формирање маловарошког света, омасовљење тога света… Маловарошки свет се шири као поплава и преплављује много тога, чак и енигме, другу Србију. / Ево наше философије: ми смо немодерни, скрајнути, на сувом; око нас тече мутна река маловарошка, са клобуцимаа пене… / Ми не припадамо ником другом, до себи, земљи друге Србије, другачије, која се трује неодређеношћу хладног негодовања, због поплаве свега и свачега, чију ће тортуру подносити најмање онолико колико је до данас протекло времена од октобра 44. Тај период је дуг и понеком човеку ће се учинити дужи од полустолећа!То је раздобље теже од стене, камене громаде, снежне планине, која ће сама себе повући у провалију и непостојање, кад за то дође време. Страшно је што све чешће видимо како многи пропадају, и што нико више не може ништа учинити да заустави тај процес и спасе барем понеког од погибељног утапања…Свега се бојимо: кретања, разговора, оних Бодлерових проклетница, радосних мртваца и трулежи у друштву, и љубави према лажи, и охолости, и љупких сутона, духа наметачког и болне нестрпљивости, насртљивости. / Коме ово све пишемо?

Евентуалним читаоцима, непознатима? Друкчијем поколењу које ће једном доћи?Iли оном вршњаку, луталици, што се у сутон пење каменим ногоступом у висину, где је камен обрастао маховином; или ђаку-пешаку што силази са планине низ брег плав од процветалих јоргована? / Или онима што верују да је могуће изједначење живота и уметности? Живот и уметност су две сасвим различите ствари по пореклу, циљ је њихово изједначење: да уметност постане живот, а живот уметност. Јер то је оно највише у постојању… – Објављено у часопису ТРЕЋА СРБIЈА 11 – 15/ 2004 – 2005, стр. 7- 8, у оквиру Уводне напомене “часописа за нове иницијативе” (бр. 1 – 3, припремљеног за штампу далеке 1973. године).

====  Обавештење: Шеста књига Дела Мирослава Лукића, под насловом НЕЧИСТА СРБИЈА I, објављена 2006. године, од 15. новембра 2015 може да се у целини чита на локацији  The Academia.edu Team — Medium_files