….Неки критичари су рекли да није морао да напише ништа од својих дела сем Легенду о Великом Инквизитору (поглавље у роману Браћа Карамазови). То поглавље је мени отворило очи о многим питањима и проблемима у животу. Слобода, човек, патња, Велики Бог, Христос… Тек након прочитаног поглавља, буквално сам схватио суштину и значај појма слобода. Од тада сам многе ствари почео да гледам другим очима.
Достојевски се целог свог живота бавио човеком. Докучавао га, улазио му у дубину. И та своја „антрополошка истраживања“ је делио са читаоцима кроз папир али не зато што је баш то хтео, већ да би се прехранио. Тако је зарађивао за живота. Своја истраживања није обављао у неким лабораторијама већ је његов живот био истраживање, његов однос са људима около себе, са пријатељима, непријатељима, женама… Чувене су његове речи „Човек је преширок. Сузио бих га“. Наравно, многима су познате његове изреке. …
Велики инквизитор - Фјодор Михаилович Достојевски
…Стража доводи Заробљеника у тесну и мрачну тамницу са сводовима, у стародревној згради Светога Судилишта, и затвара Га у њу. Пролази дан, настаје тамна, врела и мртва Севиљска ноћ. Ваздух „на ловор и на лимун мирише“. Посред дубоког мрака наједаред се отварају гвоздена тамничка врата, и старац, велики инквизитор, са светиљком у руци улази у тамницу. Он је сам, врата се за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго се, читав минут или два, загледа у лице Његово. Најзад тихо приђе, метну светилник на сто и рече Му:
– „Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? – Али, не добивши одговора, брзо додаје: – „Не одговарај, ћути! А и шта би Ти могао казати? И сувише добро знам шта ћеш Ти казати. И Ти немаш ни права да што додајеш ономе што си већ казао пре. Што си сад долазио, да нам сметаш? Јер Ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш. А знаш ли шта ће бити сутра? Ја не знам ко си Ти, нити хоћу да знам: да ли си то баш Ти, или само слика Његова; али ја ћу те већ сутра осудити, и спалићу Те на гломачи као најгорег јеретика, а овај исти народ који је данас љубио Твоје ноге, већ сутра ће, само на један знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око Твоје гломаче – знаш ли Ти то? Него Ти то можда и знаш“; – додаде он у дубоком размишљању, ни на тренутак се не одвајајући погледом од свога Заробљеника…
„Имаш ли Ти право да нам објавиш макар једну од тајана онога света, из кога си дошао?“ – пита Га старац, па Му он одмах и одговара у Његово име: – „Не, немаш право, – да не би на тај начин додавао ономе што си већ једаред казао, и да не одузмеш од људи слободу коју су тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо; а слобода њихове вере је Теби била драгоценија од свега на свету – још тада, пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси Ти тако често говорио: „Хоћу да вас учиним слободнима“.
„Но, ето Ти, сад си видео те „слободне“људе!“ – додаје старац са замишљеним осмејком. – „Да, та ствар је нас скупо стала, – наставља он строго гледајући у Њега, – али ми смо довршили најзад то дело – у Твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено је чврсто. Ти не верујеш да је довршено чврсто? Гледаш на мене кротко и не удостојаваш ме чак ни негодовања? Знај да су сад, и баш сад, ти људи јаче него икада уверени да су потпуно слободни; међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге. То је наше дело, а да ли си Ти то желео, – да ли такву слободу?“
„Страшни и паметни дух, дух самоуништавања и небића, – наставља старац, – велики дух говорио је с Тобом у пустињи, а нама је саопштено у књигама да Те је он „кушао“. Је ли тако било? И је ли се могло казати шта је било истинитије од онога што ти је он објавио у три питања, и што си Ти одбацио, а што је у књигама названо „искушењима?“ Међутим, ако се икада на земљи свршило право, громовито чудо, онда је то било тога дана, на дан та три искушења. Баш у појави тих трију питања се и састојало чудо.
„Кад би могућно било помислити, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена у књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и сачинити, да се опет унесу у свете књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске – управљаче, првосвештенике, научнике, филозофе, песнике, и дати им задатак: смислите, створите три питања, али таква која не само да би одговорила величини догађаја, него би осим тога, у три речи, само у три реченице човечанске, изражавала сву будућу историју света и човечанства – мислиш ли Ти да би сва премудрост земаљска, кад би се на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по сили и дубини оним трима питањима, која Ти је тада дао јаки и праведни дух у пустињи.
„Већ само по тим питањима, по самој чудноватости њихове појаве, могао си разумети да имаш посла не са текућим, обичним човечанским умом, него са вековечитим и апсолутним. Јер у та три питања, као да је скупљена у једну целину, и предсказана, сва потоња историја човечанства; у њима као да су јављена три обличја у којима ће се саставити све неразрешиве историјске противуречности човечанске природе на целој земљи. Тада се то још није могло тако видети, није било тако јасно, јер је будућност била непозната, али сад, кад је прошло петнаест векова, ми видимо да је у та три питања све у толикој мери погођено и предсказано, и тако се показало као истинито, да се питањима ништа више не може додати нити што од њих одузети…
„Одлучи дакле Сам, ко је имао право: Ти или онај, који Те је тада питао? Сети се првога питања. И ако не буквално, али смисао је тог питања овај: „Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака, са некаквим заветом слободе, који људи, у својој простоти и у својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега се они боје и страше – јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније, од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за Тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати Твојих хлебова.
„Али Ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, – пресудио си Ти, – кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли Ти да ће се баш у име тог истог хлеба земаљског дићи на Тебе дух земаљски, и судариће се с Тобом, и победиће Те, и сви ће поћи за њим, кличући: „Ко је сличан овоме зверу? он нам даде огањ с небеса!“
„Знаш ли Ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке: да нема злочинства, дакле да нема ни греха, него има само – гладних. „Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину и честитост!“ – ето шта ће бити написано на застави која ће се подићи против Тебе, и којом ће се разрушити храм Твој. На месту храма Твога подићи ће се нова зграда, подићи ће се наново Вавилонска кула; и премда се ни она неће довршити, као ни некадашња, али Ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаде година смањити патње људске; – јер они ће и тако доћи к нама, пошто се најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под замљом, у катакомбама, где се скривамо, (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба, не дадоше нам га“. И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће је дозидати онај, ко њих нахрани, а нахранићемо их ми у Твоје име, а слагаћемо да је у Твоје име.
„О, никада, никада они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!“ Разумеће најзад и сами, да се не да ни замислити: да слободе и хлеба буде довољно за све у исто време, јер никада, никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! А увериће се и о том: да не могу никад ни слободни бити, зато што су слабачки, порочни, ништавни и бунџије….
Поново читајте Достојевског
То јест покушајте да читате цело поглавље „Велики инквизитор“ из угла искуства, непосредног, и оног што се дешавало нинулих година, тачније пред најављену пропаст света током 2020, и у годинама које су уследиле, кад су лажови од памтивека и вешти глобалистички тренери робова преузели улогу Бога, или барем то покушали, користећи најсавременију технологију и злоупотребивши медицину и науку, масмедије и многе друштвене мреже, телевизијске станице, и на хиљаде видеа, да убеде људе широм планете у лаж, којом се служе од памтивека. И да при том пошаљу на онај свет милионе наивних и недужних људи широм планете, у име сумануте идеје о златној милијарди . То ни Хитлеру није пошло за руком. То је, замало, успело новим инквизиторима, (ову реч треба ставити под наводнике, јер у суштини реч је о злочиначком подухвату и покушају планетарног геноцида једне скупине којима треба навући што пре лудачке кошуље ), дубоко скривене, не у тамницама, него у раскошним дворцима богаташа, или у атомским склоништима, или на најскривенијим дестинацијама планете Земље, али повезаних везама електронским заштићеним, моћним, скоро успелих преамбициозних ученика тог дрског и лицемерног хришћанског првосвештеника који Заробљенику свом (Богу) говори на начин, безобзиран, непримерен, на коме су учили велики грешници кроз векове до данашњих дана…
Велики инквизитор понавља божанском Заробљенику: – Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће се свршити тим што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!“
Не кукајте, браћо. Не ћутите као већина попова. Вама се догађа оно што се дешавало Богу од стране великог хришћанског бирократе; кад не знате шта ћете са собом, прочитајте поново споменуто поглавље најчувенијег романа Достојевског. Поразмислите.
На шта су се дрзнули Следбеници и обожаваоци Великог инквизитора!…
ВЕЛИКА ХРОНИКА РАЗОБЛИЧАВАЊА 