Радост зависти
Моје ватре за превредновање су мислим плитке, бар у поетском изразу. Ватре Мирослава Лукића су поетска дела општег смисла, дирљиве сатиричности и поштеног гнева. Наравно – он је песник, романсијер, ја сам више гневно брбљало, мада искрено и поштено пишем.
У Трећој Србији на страни 69. – 72 . постоји део обимнијег рада (бар нам то каже – “наставља се”) под насловом Еро са онога света. Скоро да није важна чињеница да је повод Братићев роман Трг соли о коме говори Гојко Тешић… Спектакуларност запажања о духовном стању у литератури (песништву) и критици је општег значаја. Текст има и ватре сатиричности. Највише импресионира тачност запажања о стању у литератури. И сам имам неке идеје да саставим речник речи, термина, синтагми фраза које су најчешће код официјелних критичара. Да кажемо коњуктурних, режимских, маркетишких.
У неком одушевљењу са општим духом за превредновањем који као јара гнева избија из радова Мирослава Лукића. Наводим један број речи, синтагми, стереотипа, стандардизације (те пустара духа – душе): “Чудесан роман”; “припада самом врху српске прозне књижевности”; “со соли”; “најлепши лирски роман после Сеобе”. (Наравно други ће узети неки други роман, а не Сеобе); “Изузетно остварење модерне српске књижевности”; “за роман године”; “велики Шехерезадин љубавник; “ Књига за праву читалачку гозбу: “Трага за великом темом”; “заветно предање”; “и стварност и предање и магија и реалност”; то је посао писца, а о чињеницама треба да воде рачуна историчари”!
Увек сам мислио да о чињеницама воде више рачуна писци… Па и други, научници не само историчари.
Ето, за почетак тог будућег речника.
Али Лукићев дух мешања креативности се види и у спектакуларности слика стања у нашој књижевности. У детаљима и сликама које језгровито и синтетично говоре о том стању. Но, ево синтагми, реченица, слика: “скандал мајстор”; “књижевни лешинари”; “бастиони официјелне српске литературе”; „наградама су зауздавали писце”; “… жаре и пале елементи познатији под псеудонимом Лажа и Паралажа”: “Јексераши и парајексераши су увезани у мушеме, штампани у превеликим тиражима, несразмерни њиховим стварним књижевним вредностима, канонизовани. Уредниковали су деценијама, где су хтели, објављивали су шта су хтели, испословали су најважније књижевне награде…” “Кога и по чијим налазима фаворизује штампа“.
Извесне одговоре дати на оваква питања је компликовано. И моја књига Превредновања, И у У тами знака два, и Прилози за биографију ђавола – су у знаку таквим питања и одговора.
“… Време да човек огади човеку”. Лукић даје опште психолошке слике данашњег човека. Дајући слике стања у литератури. Можда то има и неке даље везе са Гетеовом идејом да је песник “Колективно биће”.
Овде,у Лукићевом раду слика Ере са онога света, литералног Ере, има неки дубљи социолошки – метафизички смисао о паралелности светова. О двојништву светова. О варпиризму света у коме живимо. Наравно, у тим “божанским” стварима ја радије видим економско, социјално, класно – бирократко мистификације експлоатације. Свеједно је – идеја превредновања је ту.
“Успешни уредници и писци… највише личе на Еру са онога света…” Ето, поубијаћемо се око светова, око “овога” и “онога” света. Но, нама то није страно. Бирати “небеско” или “земаљско царство”. Изгледа да је код нас најчешћи тип “привољети се” и једном и другом царству. И “земаљском” и “небеском” , и “овом” , и “оном”и “стисни” и “прдни”. Наши академици, и писци “код којих се иде као на ћабу” – како каже Мирослав Лукић – чак су створили и своју и националну филозофију – филозофију прилагођавања. У крупне и танане етно психолошке проблеме улази Мирослав Лукић у “прећутном” спору са , слободно рецимо, романтичним Јованом Цвијићем .
“Пара књижевни критичари, критичари официјелних региона, узалуд су тражили надахнућа од човека… Тражили су љубав и истину од писаца познатијих као Јексераши и Парајексераши, и шта су нашли?… Славне промашаје… Писце који другују у тврдим повезима… Заступници лажи и паралажи, гордих, сујетних, лицемерних, осредњих анегдотичара, мајстора лицидерских срца… Неки пресвучени само звани царићи Парајексераша… “ Јесте – кипти од свеобухватних мисли о типовима, о репрезентима времена. Надилази ово што говори Лукић, превазилази јединку. Каква слика времена!. Каква слика наших дивљих балканских интелектуалних мистификација – у крајњој линији (како се то каже) – класних мистификација. “Опасно је хвалити. Да ли знате кога хвалите? Можете се отровати”. Заиста Лукић у кратким потезима слика рецимо уобичајено зачарани вијалет, зачаране замкове бирократске. Заиста, танана слика сурово – сирових наших кафкијанских … не, не Домановићевских, Нушићевских.
Јесте – у својој врсти у жанру Лукић им је раван.
Али у свом хуманизму религиозном, богоносном, и што је најважније, можда и најтрагичније, искреном хуманизму Лукић додаје: “још је опасније живети према плитко душности. Куд и камо је опасније живети према истини… Кад је живот опасност, зашто не изабрати већу опасност, што значи већи живот?” Заиста Хамлетовске дилеме. Заиста дилеме Владике Данила… заиста распеће дужност, част, интелект, истина…
“Људи склони пресвлачењу перја…”
“Ми више нисмо наивни; знамо шта је шта и ко је ко; знамо, господо, да плод је само онај сладак, што сазрева са опасношћу и бере се са опасношћу”.
Да – знање и бол. “Бол је племенитост права” додао би Бодлер.
Страдија, недођија: “данас треба презирати сваког оног писца који постојано чезне за неком наградом и исто тако треба раскринкати сваког оног који му у томе помаже да је добије. Јер будућем свету, будућности су потребни они који ништа не требају”.
Авај! –Какво охрабрење. Каква вера у будућност. Сенке будућности.
Ја и Лукић нешто тврдимо, потврђујемо за будућност.
А “будућности су потребни оним који ништа не потребују”. И упркос тој и таквој будућности, од које смо унапред од ње одбачени ми говоримо, говоримо рећи истине, Истине, ИСТИНЕ!!! Ми причамо есеистичку – полемичку причу из своје илузије и свог декора величанствених размера своје животне трагедије. Невешти у: “узети. Узети. Узети.” Ипак Лукић каже и:”А најдубљи смисао велике уметности је – дати. Дати неповратно”.
Пристанимо на то, и још уз то Мирослав Лукић пристаје и на више.
____________________Из рукописа: Сенке будућности, који ускоро излази као саставни део обимније књиге огледа о опусу Белатукадруза
ВЕЛИКА ХРОНИКА РАЗОБЛИЧАВАЊА 